Зоран Мартиновић, некадашњи рукометаш Борца, за “Глас Српске”: Још сањам промашај против Сандефјорда
Париз - Пласман рукометаша Борца у четвртфинале ЕХФ Челенџ купа и изборено европско прољеће оне најватреније навијаче са мало дужим памћењем подсјетило је на сезону 2000/01. када су “црвено-плави” такође били на прагу овог успјеха.
Тада се пред Бањалучанима испријечио норвешки Сандефјорд, који је на једвите јаде одбранио осам голова предности из првог меча (29:21). У гротлу препуног “Борика” Борац је водио са 26:19, имао посљедњи напад, али је тада најискуснији рукометаш тима, на чијој је клупи сједио Зоран Докић, Зоран Мартиновић, промашио шут за пролазак даље.
Данас Мартиновић живи и ради у Француској, али се, према сопственом признању, веома често сјети те новембарске вечери 2000. године.
- И дан-данас ме прогања тај посљедњи шут. Ипак, мислим да смо ми своју шансу пропустили у првој утакмици у Норвешкој, гдје је Труба (Златко Радомировић) одбранио скоро 30 лопти. У реваншу смо, ношени феноменалном подршком “вултуреса”, али и комплетне публике, чини ми се чак и војске, дошли на корак од успјеха. Сада могу, овако из тренерске перспективе, да кажем да смо лоше одиграли тај посљедњи напад у којем сам ја шутирао. А да сам погодио, прича би била сасвим другачија, јер мислим да смо те године могли пуно да направимо - присјећа се Зоран Мартиновић.
Некадашњи љубимац бањалучке публике тренер је у Клишију, клубу из околине Париза.
- Ту сам већ другу годину, а приоритетни задатак ми је да радим на омасовљењу. Радим са млађим селекцијама, а наредне године нам је у плану да почнемо и са мини-рукометом, који је јако популаран у Француској. Имам и сениорску екипу, али су то момци који раде и тренирају два пута седмично, чисто из љубави. Немамо велике резултате, нити их очекујемо, јер је приоритет рад са клинцима - појаснио је Мартиновић.
Иако је давно напустио Бањалуку, о граду на Врбасу прича са највећим емоцијама.
- Биле су то двије незаборавне године, током којих сам стекао много пријатеља. Наравно, пратим све резултате Борца, али и дешавања у Премијер лиги. До прошле године тренер је био мој крштени кум Ратко Ђурковић, потом и мој некадашњи саиграч Бојан Унчанин, па његов брат Дејан, а видим се повремено и са још неким од играча из те екипе. Бањалука је увијек била град рукомета, јединствена у свијету - закључио је Мартиновић.
Француска приоритет
Како сам Мартиновић каже, своју будућност са породицом види у Француској.
- Не вјерујем да ће се ту нешто мијењати. Имам троје дјеце, кћерку која је студент, те два дјечака од 10, односно 12 година. Обојица су рођени у Француској, овдје иду у школу и за сада нам је Француска приоритет. Мада, никад се не зна - истакао је Мартиновић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
