Тадија Качар, прослављени југословенски ас ринга, за Глас Српске:Бокс је и даље број један

Једини је боксер у бившој Југославији који је освојио златне и сребрне медаље на свим такмичењима која су била одржавана на свијету у то вријеме, а остало је упамћено за сва времена да је Тадију Качара красило "сребрно проклетство" и да сплетом чудних околности, на европским и свјетским првенствима и Олимпијским играма њему у част никада са највишег постоља није свирана химна "Хеј, Словени".

- Боксу сам поклонио највећи део живота и није ми жао. Годинама уназад борим се да неки нови таленти имају оптималне услове за развој, како би нашој земљи доносили медаље, али то иде доста тешко - нагласио је прослављени ас ринга на почетку разговора за "Глас Српске".

Највећи кривац за лошији статус бокса на простору цијеле бивше Југославије је распад некадашњег социјалистичког система, који је много пажње посвећивао развоју спорта.

- Не кажем да се ни сада не улаже у спорт, али чини ми се да то иде доста наопако. У клубовима и савезима веома често седе људи који немају баш много везе са оним што раде. Свима треба да буде најважније да младим спортистима, односно боксерима обезбедимо услове које су некад неки добри и паметни људи обезбеђивали мени и мојој генерацији. Наше је било само да будемо фокусирани на тренинг, адекватан одмор и што бољи наступ у рингу. Из тог разлога смо и имали сјајне резултате - наставио је Качар.

Сматра да и данас има много талената на простору бивше државе, али да су практично препуштени сами себи.

- Бојим се да ће се у будућности веома тешко поновити резултат Хрвата Мирка Хрговића, који је прије двије године на ОИ у Рио де Жанеиру освојио бронзану медаљу. Међу ријетким свијетлим тачкама посљедњих година је и Словенац Дејан Завец, који је на профи рингу догурао до титуле свјетског првака. Све су то усамљени примјери, јер се ништа не ради систематски. У БиХ сада имају три боксера која имају огроман потенцијал. То су Адем Фетаховић, Џемал Бошњак и Сандро Полетан, али треба да уз себе имају адекватне тренере. На пример, не може теби учитељица да предаје и у основној и у средњој школи и на факултету. Зна се ко шта предаје и на којем нивоу. Код нас свако тврдњи да је његово знање најмеродавније, али није тако. Једном речју, треба да имамо далеко школованије тренере - рекао је Качар.

По његовом мишљењу Регионална лига није оправдала очекивања.

- Стартовало је седам екипа, а такмичење завршило пет, што говори да је то и даље веома скуп пројекат за наше тренутне услове. Сви су хтели да буду најбољи, а у тој жељи доводили су бројна појачања са стране, тако да је на рингу било мање од 30 одсто домаћих бораца. То је недопустиво, јер присетимо се некадашња лига Југославије је била међу најјачима у свету, а у њој је наступило више од 80 одсто домаћих боксера - истакао је Качар.

Убијеђен је да је бокс у свјетским оквирима и даље број један.

- Хтели ми то признати или не, у боксу се и даље врти највећи новац. Сведоци смо меча из 2015. године између Американца Флојда Мејведера и Филипинца Манија Пакјаоа. Мејведер је за победу добио 240, а Пакјао за пораз 160 милиона долара. Уз све то за најбољег спортисту 20. века проглашен је Мухамед Али, што потврђује моју теорију да је бокс и даље у предности над осталим спортовима. Што се тиче тешке категорије сматрам да ће одласком браће Кличко у пензију бити можда и још боље, јер очекујем да ће млађи боксери са жељом да се попну на престо давати све од себе и да ће то донијети неке епске дуеле, који ће се препричавати годинама и деценијама - изјавио је Качар.

Осврнуо се на "сребрно проклетство", које га је пратило.

- Прво разочарање је било 1974. године када ми је у Кијеву, у финалу јуниорског првенства Европе, пукла аркада у мечу с Русом Михаилом Бичковим. На ОИ у Монтреалу у финалу сам изгубио од Пољака Јиржија Рибицког. По завршетку последње рунде тренер Бруно Храстински ме је загрлио, честитао и питао што се не радујем кад сам постао олимпијски шампион. Рекох му, полако чика Бруно, радоваћу се, само да скинем рукавице. Кад је на проглашењу спикер прочитао како је с 5:2 победио Рибицки, пожелео сам да има неко дугме у рингу, да га притиснем и упаднем у неки бунар. Био сам много разочаран, јер у рингу тачно знаш колико си удараца примио, а колико задао и не може нико да те "фарба". Међутим, у то време председник светске судијске организације био је Пољак Пјотр Лисовски, који је завршио посао са судијама - истакао је Качар.

Ипак, највеће разочарење је доживио 1978. године на СП у Београду, који је остао упамћен по томе да је домаћин имао шест представника у финалу (Фазлија Шаћировић, Братислав Ристић, Мемет Богујевци, Миодраг Перуновић, Тадија Качар и Драган Вујковић), али да нико није освојио златно одличје.

- Са ове временске дистанце, неко ће рећи да можда нисмо заслужили пролаз у финале, али то није тачно. Већина је заслужила финале и већина је заслужила да постане првак света. И дан-данас мислим да Кубанац Сиксто Сорија није био бољи од мене. И на крају, измакло ми је злато и на ЕП у Келну 1979. године. У равноправном мечу судије су доделиле победу Русу Алберту Никољану - додао је Качар.

Биографија

Породица Качар води поријекло из Херцеговине, односно околине Требиња. Због сукоба са Турцима и крвних освета била је принуђена да се пресели, најприје у Босанско Грахово, а затим у Перућицу, општина Језеро (Република Српска), као и да промијени презиме из Милићевић у Качар. Презиме су одабрали јер су били мајстори за прављење каца. Тадија је рођен 5. јануара 1956. и у Перућици је живио све до 1971. године, када се породица преселила у Ветерник код Новог Сада. Био је други на ОИ у Монтреалу 1976, сребрни на СП у Београду 1978, други на шампионатима Европе у Кијеву 1974 (јуниори) и Келну 1979 (сениори). Освојио је злато на Медитеранским играма у Сплиту 1979. године, био првак Балкана у Бурси 1977. и Пули 1981. године. Завршио је Факултет за физичку културу, а потом и магистрирао на Универзитету у Новом Саду. Бави се приватним бизнисом и предсједник је Скупштине у Боксерском клубу Нови Сад.

Синови

И синови Тадије Качара били су спортисти. Старији Ненад је два пута био кадетски првак Југославије у боксу, а потом се посветио ватерполу, који је играо професионално у Италији. Млађи Никола важио је за једног од највећих ватерполо талената у бившој држави, али је морао прекинути каријеру због здравствених проблема. Био је и осмоструки првак Југославије у пливању у млађим категоријама.

Спортска породица  

Рођени брат Тадије Качара, Слободан је освојио златну олимпијску медаљу на играма у Москви 1980. године. Прије игара у Совјетском Савезу требало је да буде одржан изборни меч за одлазак на ОИ у којем је требало да се боре један против другог, Тадија и годину млађи Слободан. Тадија је одустао, а Слободан отишао у Москву, гдје је освојио злато. Пет година касније постао је професионални првак свијета у ИБФ верзији. Слободанова кћерка Марина професионално се бави тенисом, а најбољи рејтинг имала је 2014. године, када је била на 490. мјесту WTA листе. Тадија и Слободан су рођени стричеви бившег фудбалског репрезентативца Гојка Качара, који сада игра за њемачког бундеслигаша Аузбург, а био је члан националног тима Србије на ОИ 2008. у Пекингу и на Свјетском првенству 2010. године у Јужној Африци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.