Синиша Михајловић: Мој сан је неостварив - све што желим је да загрлим свог оца

Открио је и да је био близу Јувентусове клупе, да му је меч са Хрватском 1999. био најбољи у каријери, али да атмосферу на Маракани не може да пореди ни са једном другом, као и зашто је београдски дерби један-једини.

Пола вијека, по обичају, код сваког човјека буде нагон да направи биланс онога што је урадио у свом животу, пише Недељник. Тако је и Синиша Михајловић, тренер италијанске Болоње, отворио душу за свој 50. рођендан.

Мислим на оца сваког дана

“У животу сам имао и прошао све: желео бих само да је мој отац овде”. Михајловић је открио да га тишти то што није био уз свог оца када је одлазио са овог свиета.

“Мислим о томе и на њега сваки дан. Желео бих да може да види како су порасли његове унуке и унуци. Када се прича о сновима ја не сањам да освојим Лигу шампиона или скудето. Мој сан је неостварив: ја бих да загрлим мог оца. Моја мама ме и даље гледа истим очима као када сам био дете. Она не говори италијански, моја деца не знају најбоље српски. Али сваки пут кад нас посети у Риму, видим како их гледа и схватим да љубав нема потребе за речима.”

Аријана и ја смо изгубили дијете

“Пре само нешто више од годину дана Аријана и ја смо чекали још једно дете. Нажалост трудноћа је прекинута. Имати дете са 50 година је слично почетку, осетиш се поново младим. Моја жена пати због тога, знам, видим. У болу, видим да смо можда имали све као родитељи. Можда би још једно дете био изазов времена. Али, пре него што заспиш, мисли о томе су увек ту.

Коса ми се проредила: Браним сваку длаку

Михајловић се нашалио на рачун своје косе, односно како је некад имао дугу и коврџаву косу: “Сада ми је коса оседела и проредила се. Браним сваку длаку као што сам некада био на брани мојих голмана. Некад осећам енергију човека који има 20 година мање, а некад ми се чини да имам 150 година због свега што сам проживео. Младост у Србији, каријера, Италија, градови, шесторо деце, сиромаштво, успеси, благостање. Али и два рата, ране, сузе…Данас када гледам уназад могу да кажем: Синиша, колико си живота живео.”

Укус банане коју дијелим са братом је незаменљив

Он је испричао и српским љубитељима фудбала добро познату причу о бананама и како је обећао својој мајци да ће кад се обогати купити цио камион банана: “Данас када идем у ресторан бирам најбоље и пијем добра вина, али ништа не може да премаши тај укус банане коју сам делио са мојим братом”.

Србин сам од главе до пете и знам да се извиним

Теме рата, Вуковара, односа са Арканом, билие су неизбјежне и Миха је још једном поновио своје ставове и објашњења: “Ја имам снажан карактер. Србин сам од главе до пете, са свим врлинама и манама мог поносног народа. Али знам да признам грешке, да тражим извнињење и увек сам спреман на дијалог. Сматрају ме за тврдог човека, то је истина. И боље је да ме не провоцирају. Али и човек са му..има може да буде дирнут: мени се то догађа када мислим на особе које сам волео, а више их нема или када мислим на моје ћерке када су далеко. Када сам први пут отишао у Међугорје, почео сам да плачем као дете, нисам успео да зауставим сузе. И осетио сам се јачим, и више сам био тај дан човек него икада у мом животу”.

Најбоља утакмица

За перфектну утакмицу свог живота Миха је изабрао меч српске репрезентације са Хрватском 9. октобра 1999.године: “То је био први меч после рата између две репрезентације у Загребу. Изборили смо пласман на Европско првенство. Меч се завршио 2:2 а ја сам асистирао за оба поготка. Новине у Србији су ми дале 10”.

Београдски дерби један - једини

Будући да је играо дербије у више градова Италије и Србије, Миха нема дилему који је дерби изнад свих осталих: београдски. “Дерби у Београду не може да се пореди ни са чим. Он је много више од утакмице. Атмосфера на Маракани не може да се објасни. У Милану се игра дерби високог племства. У Риму је подсмевање преко целе године на тему дербија. У Ђенови су најлепше кореографије. У Торину је заразна та воља Граната да преокрену хијерархију”.

“Измакле” су му ове клупе

Српски стручњак је причао и о клупама које су му измакле или које му стално измичу: “Са Јувеом сам се све био договорио. Био сам у резиденцији Ањелијевих, са Маротом и Недведом. Онда је Конте одлучио да остане да би дао оставку два месеца касније. Ја сам остао у Сампу, а у Торино је отишао Алегри… Са Интером сам толико пута био у контакту да више и не знам колико сам пута био близу клупе Неразура”.

На крају је Синиша изабрао и три најупечатљивије фотографије из својих првих 50 година живота: “Први сусрет са Аријаном и како сам се изгубио у њеном осмеху, долазак на свет моје деце и залет, левица и лопта у рашљама”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.