СП 1990: Опроштај СФРЈ, али какав

Ако је то остало исто, исход је био сасвим другачији – тим који је први шампионат завршио без побједе 1990. је у потпуности доминирао свјетском кошарком.

Дуда Ивковић био је помоћник Креши Ћосићу још у Шпанији, а од 1988. преузео је вођење тима. У Сеулу смо стигли до финала, али је већ Загреб 1989. био истинска демонстрација силе, током које су браниоци титуле и ривали у финалу Грци могли да се сматрају срећним јер су у оба дуела укупно изгубили са 56 разлике, јер је изгледало да је могло да буде два пута толико.

Ако је прије љета постојао страх од америчког тима, за њега није било разлога већ послије рутинске побједе наше мјешовите селекције (без NBA звијезда) на америчком терену, у финалу Игара добре воље. Екипа коју је окупио Мајк Жижевски није могла ни да приђе моћној југословенској селекцији. Заправо, једини који је могао да се носи са „плавима" био је традиционално неугодни Порторико, дужник још из седамдесетих, који нас је послије невјероватног другог полувремена добио у трећем мечу групе. Касније ће екипа са острва побједити и Американце и послати матицу на нас у полуфиналу, али ће остати без медаље.

У полуфиналу дилеме није било, Алонзо Морнинг био је вођа селекције коју су чинили недоречени Крис Летнер (једини колеџ играч у правом Дрим тиму), Били Овенс и Крис Гетлинг и низ играча који нису ни добили прилику у NBA. Дивац и Кукоч већ су у Бормију научили како да изађу на крај са Американцима, Рађе није било због повреде, Дражен је желио освету за Овиједо, и све се сложило за рутински тријумф.

Американци су лекцију научили и у Барселону послали најбоље што су имали. Да ли би то било довољно да су налетјели на јединствени југословенски тим можемо само да нагађано. Знамо само да су се брзо опустили, почели да шаљу нешто слабије екипе и доживјели бламажу у Индијанаполису 2002. Онда су поставили ствари на мјесто, поново их је преузео Coach К, који од тог полуфинала из Луна Парка има скор 77-1 на клупи националног тима.

У другом полуфиналу Совјети су коначно зауставили захуктали порторикански тим и изборили ново финале, пето свјетско у низу. У том финалу нису добили ни грам шансе. Дудина чета је стекла навику да ривале из финала туче двапут по турниру, па је совјетски тим добила са укупно 40 разлике, 100:77 у другој фази, 92:75 у финалу. Руку на срце, совјетски тим је био жестоко ослабљен, без иједног Литванца (додуше са по једним играчем из Естоније и Летоније), који су били апсолутно кључни у освајању СП и ОИ у претходне 4 године.

Паспаљ, Кукоч, Комазец, Савић, Здовц, Перасовић придружили су се тиму у односу на 1986. Док на ред дође слиједећи турнир у Торонту, неки ће наступати за своје скраћене државе, други ће још бити под санкцијама. Оне који су остали у истом дресу освојиће и слиједећа два шампионата на која их FIBA пусти, но о томе у другом тексту.

Хосе Ортис, Федерико Лопес и Порториканци били су апсолутни хит првенства и посљедњи пут стигли до полуфинала, Галиса је у грчком тиму замјенио саиграч из Ариса Јанакис, Оскар Шмит је поново био први стрелац турнира. Предвођени распуцаним Антонелом Ривом Италијани су на цијелом турниру изгубили само један меч, онај први од Бразила, убацили стотку у 6 од 8 утакмица, али су стигли тек до 9. мјеста.

Свјетско првенство од тада није свраћало у Јужну Америку, у којој је одржано 7 од првих 11 турнира (занимљиво да је Југославија 1970. једини од првих 11 турнира који је одржан у земљи у којој се не говори шпански или португалски).

РЕЗУЛТАТИ : Југославија – Венецуела 92 : 84 , Југославија – Ангола 92 : 79 , Порторико – Југославија 82 : 75 , Југославија – Бразил 105 : 86 , Југославија – СССР 100 : 77 , Југославија – Грчка 77 : 67 , Југославија – САД 99 : 91 , Југославија – СССР 92 : 75

САСТАВ : Петровић, Перасовић, Чутура, Кукоћ, Паспаљ, Здовц, Обрадовић, Ћурчић, Дивац, Комазец, Јовановић, Савић
Тренер: Душан Ивковић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.