Ненад Крстић за Глас Српске: Партизанов позив може да одгоди пензију

Рекао је ово за "Глас Српске" најбољи српски центар у 21. вијеку Ненад Крстић на паузи између тренинга и вјежби опоравка.

Током припрема са Галатасарајем трећи пут му је страдало кољено, које је сада у најбољем стању у посљедњих шест мјесеци. Некадашњи капитен Србије свакодневно тренира у теретани, али како каже, не спрема се за повратак на терен. Ипак, недавни позив Партизана натјерао га је да добро размисли.

-        Позвали су ме три дана прије истека рока за регистрацију играча у АБА лиги и колико год сам желео да помогнем није било реално да се вратим. Разговарао сам са својим тренером и доктором и рекли су да је то неозбиљно, јер ми је потребно време да пређем на други начин рада који би ме спремио за кошарку. Да су звали месец раније вероватно бих прихватио или уколико би ме позвали сада за наредну сезону, онда би то било изводљиво. И тада бих добро размислио, јер су ми доктори рекли да бих озбиљно угрозио здравље ако би се још једном десила иста ствар. Морам да мислим о нормалном функционисању, кретању и деци.

* ГЛАС: Први пут сте повриједили кољено са 23 године када сте пружали сјајне партије за тадашње Њу Џерзи Нетсе. Колико Вам је тада било тешко, поготово она епизода у Тријумфу?

КРСТИЋ: Био сам у врхунској форми, играо у доброј екипи и постизао двадесетак поена по утакмици. Онда се десила та повреда и тада сам био веома љут на цели НБА систем. Били су немилосрдни, одбацили ме и једноставно сажвакали. У Тријумф сам отишао да прездравим, играли смо једну утакмицу седмично, што ми је одговарало. Финансије су биле одличне па је и то био један од разлога зашто сам утишао у Русију. Кошаркашки није било бајно, али је та епизода послужила примарној намери. Једини пут у каријери сам се мало штедео ради опоравка.

* ГЛАС: Кидање предњих укрштених лигамената десило Вам се још два пута. Са накнадном памећу, шта Вам се сада мота по глави? Јесте ли могли више да бринете о свом тијелу и опоравку?

КРСТИЋ: Репрезентација ме је самлела. Много пута сам играо под повредом и боловима мислећи млад сам и ништа ми неће бити. То је тек касније дошло на наплату и колена су поклекла. Нисам имао слободно лето десет година, а са собом сам носио проблеме из клубова. Никада се нисам штедео, увек сам свему приступао са максималном посвећеношћу и давао себе до посљедњег атома снаге. Када би се време могло предвидети, вероватно бих избегао неке ствари, а сигурно бих водио више рачуна о свом телу.

* ГЛАС: У НБА сте отишли са 19 година, а у Нетсима сте имали саиграче који су и данас активни. Ричард Џеферсон и Винс Картер у позним годинама играју веома добро, како гледате на њихову дуговјечност?

КРСТИЋ: У Нетсима ми је било најлепше бар што се тиче НБА каријере. Картер са 40 година игра веома добро, док његова генерација увелико тражи себе у пензији. Сви знамо какав је то стил игре, скакао је до плафона, а за то што још траје треба да буде захвалан генима. Увек је бринуо о телу и то је једини начин да трајете. Слично је и са Џеферсоном, који је узео прстен са Кливлендом. Сада играју доста другачије, што је нормално, јер је немогуће задржати онакав атлетицизам са толико година. Ето, млађи сам од њих, а имам много више проблема са телом.

* ГЛАС: НБА је данас лига бекова и праве центре који играју на ниском посту можемо да набројимо на прсте. Допада ли Вам се такво стање у данашњој кошарци и мислите ли да би Вам данас било лакше?

КРСТИЋ: Центри у моје време и данас не могу да се пореде, а да не причам о деведесетим годинама које су обиловале врхунским високим играчима. Замислите кад играмо са Мајамијем па се борим са Шекилом О'Нилом, а онда уместо њега уђе Алонзо Морнинг. Сутра путујемо у Хјустон, а тамо ме чекају Јао Минг и Дикембе Мутомбо, или у Мемфис где је Пау Гасол са младим Дарком Миличићем. Било је екстремно тешко, али данас су друга времена. Не игра се више на ниском посту, јер нас је лако бранити. Сећам се када смо играли са ЦСКА против Олимпијакоса и ту је био Кајл Хајнс. Бос има свега 194 центиметра и када се спустим на пост тешко га је померити, јер има ниско тежиште, а исте секунде у помоћ долазе два бека. Немаш времена за "зидање" и онда не преостаје ништа друго него да бациш повратни пас. Увек сам имао добар шут којим сам правио штету противницима, то се данас тражи од високих играча. Не знам да ли бих сада имао веће бројке, али мислим да бих се уклопио.

* ГЛАС: Производња ракије је тренутно Ваша највећа преокупација и нешто што сте изабрали да радите у будућности. Докле је стигао тај посао?

КРСТИЋ: Добро сте рекли, ово није краткорочан посао и нема рок трајања. Може стално да се развија, а ракија што је старија боља је. Још прије десет година дошао сам на идеју да купим земљу, јер ме вукло у моје Краљево и планирао сам да посадим воћњак. Онда сам видио да многи раде исту ствар па сам се одлучио за дестилерију и ракију. Код нас нема квалитетне ракије, а ја сам неко ко воли да дегустира. Кренуо сам од нуле, учим се, правим објекте који би требало да буду готови на љето, а недавно смо чак копали бунар. Отац је задужен за воћњак, а ја сам више око дестилерије. Сваки почетак је тежак, ова прича је специфична, јер не знам ниједног спортисту да се одлучио на овакав потез. Сви углавном отварају кафиће и ресторане. Ето, има Урош Трипковић са боровницама и Младен Крстајић исто производи ракију. Посвећен сам у потпуности и управо пре разговора са вама ишао сам на састанак за пробне етикете.

* ГЛАС: Када прве боце можемо да очекујемо у продаји у Републици Српској?

КРСТИЋ: Крајем године би требало да се нађу у продаји. Примарни циљ ми је тржиште Србије и Републике Српске па ћемо после да се ширимо. У почетку купујем воће, јер је мој воћњак још млад, али већ наредне године сва производња биће из мојих капацитета. Определио сам се за квалитет и нема шансе да продам шљивовицу која није стајала две године, док је осталим врстама довољно и шест месеци да достигну потребни квалитет. Прошле седмице сам ишао у Загреб да наручим амбалажу па ме пут навео у Бањалуку и Градишку. Био сам у стисци с временом, али ме мој пријатељ Зоран Лукић звао да свратим.

Зоран Лукић

* ГЛАС: Познанство са Зораном Лукићем, кошаркашким тренером из Градишке, код којег често долази, датира још из јуниорских дана у Партизану. Можете ли се присјетити тог периода?

КРСТИЋ: Када сам дошао из Краљева нисам знао где сам па је Зоки би задужен да ме вози на тренинг и кући. Зближили смо се, проводили смо доста времена заједно, а и он је тада био на почетку и тек учио кошарку. Често смо ишли колима са Вуком Радивојевићем и његовим оцем, јер је и Вук играо са мном. Он је дете Партизана иако то покушава да сакрије (смијех).

Мутлу Демир

Турски центар Мутлу Демир остао је у сјећању Ненаду Крстићу. На мечу са Каршијаком овај играч је неспортски фаулирао члана Ефеса, што је довело до прелома руке. Тренери екипа ушли су у вербалну расправу, а Крстић је тада имао занимљиву поруку на "Твитеру".

-        Тај човек није одиграо ниједну утакмицу после те у турском првенству. Био је негде у другој лиги (оп. а. игра за Аджибадем) и више се није појавио. Изгледа као да је био ту по задатку - рекао је Крстић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.