Duško Savanović, proslavljeni košarkaš, za “Glas Srpske”: Voćnjak moja kancelarija

Dušan Repija 31.12.2018 12:17

Duško Savanović je jedinstveno ime u svijetu košarke. Umjetnik sa loptom odlično se snalazi i sa kistom u ruci toliko je jednostavan i neposredan da poslije prvog razgovora sa njim imate osjećaj da ga poznajete cijeli život.

Uvijek spreman za šalu na svoj i tuđi račun u razgovoru za “Glas Srpske” otkrio je malo poznate detalje iz bogate karijere koju je završio prije godinu i po, a od tada se okrenuo potpuno drugim stvarima. Kao i nekolicina bivših saigrača i prijatelja poput Nenada Krstića, Darka Miličića i Uroša Tripkovića mir je pronašao uzgajajući dunje.

- Svaka čast momcima, ali ipak moram da kažem da sam sa tim poslom počeo mnogo ranije od njih. Prve sadnice nikle su 2008. godine, ali nisam ni ja prvi među košarkašima, jer sam to video od mog velikog prijatelja Dejana Milojevića. Prija mi sve to posle dvadesetak godina boravka u dvoranama, avionima i hotelima. Njiva je sada moja kancelarija i ne bih je menjao ni za šta na svetu - počeo je priču Savanović.

GLAS: Da li ste, kako se popularno kaže gazda, ili i Vi zasučete rukave?

SAVANOVIĆ: Ma kakav gazda. Uživam u tom poslu, volim mašine, prirodu, pa ljudi često mogu da vide gospodina Duška Savanovića na traktoru. Sve radim, ja sam glavni majstor.

GLAS: Kakva je rakija, da li je ima u slobodnoj prodaji?

SAVANOVIĆ: Za sada prodajem samo plod dunje, a rakiju proizvodim isključivo za svoje potrebe i delim širokom krugu prijatelja alkoholičara, hahaha. Ne volim prejaku rakiju, u Srbiji je obično vade na 23, 24 grada, pa ljudi od dve čašice izgube pamet. Moja je slabija, ali prijatnija i bezbolnija za degustiranje.

GLAS: S obzirom na to da imate slobodnog vremena naročito u zimskim mjesecima, stignete li da obiđete slave?

SAVANOVIĆ: Uh, nisam ni znao šta propuštam tokom karijere. Kao pravi domaćin, rakiju obično pečem u novembru, kada okupim prijatelje kod sebe, a onda kreće ubitačna serija. Prošle godine sam se doslovno ubio od hrane i pića, ali mi je toliki merak bio da se nisam štedeo. Mislim da sam iz zime izašao sa nekih 17 kilograma više, ali sam sve uspeo da vratim. Sada polako hvatam prošlogodišnji tempo, hahaha.

GLAS: Da li Vas pored svih aktivnosti ponekad povuče zov lopte i parketa?

SAVANOVIĆ: Iskreno, ne. Mnogi kažu “ti si lud, mogao si još da igraš”, ali sam jednostavno prelomio i to je to. Uživam u svemu navedenom, šalu na stranu, porodica mi je na prvom mestu, imam supruzi i dve kćerke kojima sada trebam, a ne za deset, 15 godina kada odrastu. Volimo skijanje, bili smo malo u Italiji, pa na Zlatiboru. Uživam. A basket? Pa odigrao sam ih nekoliko, ali iskreno da kažem, teško je da se sastavimo. Nekoliko puta sam išao, ne želeći nikoga da potcenim, sa teškim rekreativcima, a samo smo jednom skupili pravu ekipu gde je bilo krljanja i svega onog što basket nosi.

GLAS: S obzirom na to da su zaštitni znak Vaše karijere finte koje se uče ispred zgrade, da li ste možda razmišljali da se pridružite srpskim basketašima koji vladaju svijetom?

SAVANOVIĆ: Ha ha. Nije to basket na kojem sam odrastao. Drugačija su pravila, jer kad date koš lopta pripada protivniku, sve se odvija vrlo brzo, pa ne verujem da bih bio od preterane pomoći Bulutu i momcima.

GLAS: Budući ste u igri više koristili glavu nego fizikalije, može li se reći da ste mrzili teretanu?

SAVANOVIĆ: Bio sam redovan u teretani do 25, 26. godine, a kasnije samo održavao formu. Imao sam sreću da sam prirodno jak, što se kaže krajiški tip čoveka, pa sam sigurno bio među pet najjačih četvorki u Evropi. Mnogi su se opekli zbog predrasude, posebno protiv kojih sam prvi put igrao. Kada me vide ovako mlohavog mislili su lako ćemo sa njim, a onda su nailazili na zid. Imao sam poseban motiv protiv takvih, kažem sam sebi dođi rođače da vidiš kako se igra i pokidam ih.

GLAS: Sada je trend košarke u kojoj dominiraju fizikalije, sve je manje vica u igri?

SAVANOVIĆ: Mislim da je to ciklična pojava. Devedesetih su dominirali umetnici poput Bodiroge, Rigodoa, Berića, Neše Ilića i takvo vreme će se kad-tad vratiti. Publika trenutno više voli da vidi Blejka Grifina kako kida obruč preko trojice, to prodaje ulaznice. Ali proći će i to vreme.

GLAS: Nikola Jokić je jedan od momaka koji igra mozgom. Da li pronalazite sličnosti između Vas i njega?

SAVANOVIĆ: Ne mogu da kažem da sam pasionirani ljubitelj NBA, jer oni otaljavaju bar 50 odsto mečeva do plej-ofa. Pratim samo naše momke, a Jokić je dečko kojem se divim. Radi dosta toga kao ja, ali na višem nivou. Fenomenalno. Drago mi je zbog Bjelice i Bogdanovića, a voleo bih da se Teo vrati u Evropu ako već ne dobija priliku tamo.

GLAS: Kako komentarišete pojavu da u današnje vrijeme mnogo košarkaša otkazuje nastup u reprezentaciji čekajući da potpiše ugovor u NBA ligi?

SAVANOVIĆ: To je meni sasvim normalna stvar, jer ne radi se u toj priči o pet kilograma krompira, nego o 100 miliona dolara. Međutim, kada se reši ugovor, red je da se odazoveš u reprezentaciju i odslužiš svojoj državi. Tako sam vaspitan, tako odrastao i uvek sa osmehom dolazio na okupljanja.

GLAS: U ratu Evrolige i FIBA najviše pate igrači. Da li su postali moderni robovi?

SAVANOVIĆ: Ne znam kao će se rasplesti taj čvor, ali definitivno igračima pucaju noge, ligamenti... Izgubljen je razum. Smisao reprezentacije je da za nju igraju najbolji, a to u ovim prozorima nije slučaj. Ispašta i publika, ali igrači su na prvom mestu.

GLAS: Da li Vas u bliskoj budućnosti možemo očekivati u odijelu i kravati kako nervozno šetkakte uz teren?

SAVANOVIĆ: Vrlo teško, skoro nemoguće. Već sam rekao da su mi prioritet porodica i neka druga interesovanja, a kada bih bio trener radio bih 20 časova dnevno. Nisam lud da uništavam trenutni komoditet. Možda bih radio sa klincima, ali malim, ne a onim od 15, 16 godina, jer su to već klipani koji su odavno naučili osnove.

Gladno dete

GLAS: Na šta ste potrošili prve pare?

SAVANOVIĆ: Na jelo. Kada sam otišao u Uniks bio sam željan svega. Dva meseca sam hodao po restoranima i samo jeo. Bilo dete gladno. U FMP-u sam imao samo za benzin, rekao bih da je to bila plata kao za tvog kolegu novinara, ali mladog novinara pripravnika koji je prvi put ušao u redakciju.

Tunčeri voli rakiju i pršut

GLAS: Da li se često sjetite Kerema Tunzerija koji vam je 2010. godine iz auta oteo medalju i nacionalnu penziju?

SAVANOVIĆ: Majke mu ga... Rekao sam to i njemu više puta. Na stranu to, odličan je momak, jedan od najboljih drugova. “Dere” rakiju i pršutu iako je Turčin. Mnogo njih živi normalno posebno Istanbul i Ankara, oni nisu prava Turska u to sam se uverio.

Promašaj protiv Francuske

GLAS: Boli li Vas promašaj protiv Francuza koji je možda odnio i medalju na EP 2011?

SAVANOVIĆ: Setim ga se, a i ako se ne setim neko me podseti. Nije ugodno, ali sa tim se živi. U psihologiji nas ljudi je da mnogo bolje pamte takve stvari. Pa Peđu Mijatovića i danas proganjaju za onaj nesrećni penal...

Socijalna pijaca

GLAS: Koliko često idete u kafanu?

SAVANOVIĆ: Kafana je mesto u koje se ne ide, to je mesto u kojem se živi. Šalu na stranu, za to kultno mesto mora biti vremena. U njoj sretnete razne njuške, ona je socijalna pijaca.

Autentičnost

GLAS: Veliki ste poštovalac muzike, filma i umjetnosti uopšte. Šta prija vašim ušima i očima?

SAVANOVIĆ: Za mene je umetnik neko ko stvara. Ne volim pijacu, kad neko dođe kupi pesmu, neko mu napiše muziku, a on se namontira i otpeva. To ne može da bude iskreno kao ono prvo.

“Buba” zaštitni znak

GLAS: Godinama ste bili prepoznatljivi po “bubi”. Da li je još u životu?

SAVANOVIĆ: Jeste, kao je volim. To je za mene najbolji automobil.

Najbolji saigrači

GLAS: Sa kojim igračima ste najviše voljeli da igrate?

SAVANOVIĆ: Imao sam sreću da delim svlačionicu sa velikim majstorima... Ne bih nikog da nabrajam, da nekoga ne zaboravim. Ali mogu da kažem da sam se lepo osećao uz braću Lavrinovič, Štombergasom, Tunčeri je sjajan, Gonlum, naravno naši momci iz reprezentacije. Voleo sam saigrače uz koje se osećam sigurno, Miloš Vujanić je jedan od njih. Ma ima ih mnogo zaista...

Prijedor

GLAS: Iako ste rođeni u Zagrebu, vaši korjeni su iz Prijedora. Dolazite li u Krajinu?

SAVANOVIĆ: Moj otac je iz Donje Dragotinje, a majka iz Novog Grada. Imam dosta rodbine, ujak živi u Prijedoru, pa ih brat i ja bar jednom, dvaput godišnje obiđemo. Prijedor mi je lep grad i uvek se lepo osećam.

Kumstvo

GLAS: Iako ste iz Zagreba izbjegli kao dječak 1991. godine, kako ste ranije ispričali sa majkom i ocem, koji je držao otkočen pištolj kraj volana, imate mnogo prijatelja u Hrvatskoj?

SAVANOVIĆ: To je jedna od najlepših strana sporta. Politika je druga priča. Mi nemamo veze s tim. Verovatno bih se okumio s Hrvatom, ali smo odustali jer bih morao da pređem u katolike ili da kum prihvati pravoslavlje, hahaha.