Руски антифашизам поново брани Србију

Борислав Микелић (бивши премијер РСК)
Руски антифашизам поново брани Србију

Појединим припадницима бивше ДОС-ове пропале власти, коју је путем NATO агресије на нашу земљу 1999. године и петооктобарских догађаја 2000. године донијело велико невријеме над Србијом, а којег су произвели Бил Клинтон, Тони Блер, Ричард Холбрук и Медлин Олбрајт, није било довољно што су Србију у свим сегментима понизили у свијету у протеклих 12 година и уз то спровели пљачкашку приватизацију са којом су изнутра економски уништили Србију, већ се ових дана у јавности оглашавају,

оспоравајући долазак предсједника Руске Федерације Владимира Путина у Београд поводом 70. годишњице ослобођења Београда и одржавања војне параде. Тиме још једном потврђују да нису случајно након 5. октобра 2000. године кренули у обрачун са носиоцима борбе против нацизма и фашизма у Србији, на шта указују сљедеће чињенице.

Скрнављење историје

Непосредно након петооктобарских догађаја 2000. године и успоставе ДОС-ове власти на свим нивоима у Србији, кренули су политички обрачуни са историјским датумима везаним за НОБ у Другом свјетском рату и истакнутим личностима борбе против нацизма и фашизма у Србији. Прво су погазили 20. октобар, дан кад је 1944. године ослобођен Београд, а потом су уклонили назив Булевар Црвене армије, те називе улица Генерала Жданова и Маршала Толбухина, команданата јединица совјетске Црвене армије, који су заједно са генералом Пеком Дапчевићем руководили операцијама за ослобођење Београда и Земуна од 14. до 22. октобра 1944. године. Друго, нису се они зауставили само на именима булевара и улица које су носиле назив истакнутих команданата совјетске Црвене армије, већ су се одлучили да укину 7. јул, дан обиљежавања устанка против фашизма у Србији, а потом имена установа и улица истакнутих револуционара из НОБ-а у Другом свјетском рату, не само у Београду, већ и широм Србије, гдје је ДОС био на власти. Не чуди да су преименовали и улицу Партизански венац у Видиковачки венац и слично, а да би лакрдија била још већа, у Земуну су укинули назив улице истакнутог хероја Симона Шолаје и преименовали је у назив Ханса Мозера, који је до ослобођења Земуна 1944. године био шеф Гестапоа у Земуну.

Треће, финале политичког сљепила бивше ДОС-ове власти у обрачуну са револуционарном прошлошћу српског и других народа на простору бивше Југославије у борби против нацизма и фашизма и стварање нове Југославије на Другом засједању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, било је преименовање Булевара АВНОЈ-а у Новом Београду у Булевар Зорана Ђинђића, иако је свима било добро познато да је у посљератној социјалистичкој изградњи на обичној ледини никао један нови град - Нови Београд, са чијом изградњом Зоран Ђинђић и Демократска странка немају било какве везе.

Дакле, ти огољени политички мишеви из бившег ДОС-а које је невријеме избацило на површину Србије, за које након 5. октобра 2000. године није постојао ни 9. мај Дан побједе над нацизмом и фашизмом у Другом свјетском рату, који обиљежавају земље Европске уније, мислили су да историја Србије почиње након 5. октобра 2000. године са њима, што је очигледно разлог да се сада јављају да би оспоравали долазак Владимира Путина на обиљежавање 70. годишњице ослобођења Београда и одржавање војне параде у Београду.

За честитање је Влади премијера Александра Вучића што се у вријеме догађаја у Украјини супротставила свим "бочним" ударцима који су имали за циљ да оспоре долазак Путина и одржавање војне параде у Београду. Нешто слично припадници бивше ДОС-ове власти покушали су учинити 2009. године приликом обиљежавања 65. годишњице ослобођења Београда и доласка Дмитрија Медведева, тада предсједника Руске Федерације и да није у коалиционој Влади и на нивоу Београда и Србије било социјалиста Ивице Дачића, они би у томе тада успјели.

Долазак Владимира Путина у званичну посјету Србији, поготово што је та посјета у вези са обиљежавањем 70. годишњице ослобођења Београда и одавањем почасти погинулим борцима и ослободиоцима, када су партизанске јединице НОВЈ и припадници совјетске Црвене армије у заједничкој операцији из Београда и Србије протјерали окупатора наше земље нацистичку Хитлерову Њемачку и у тој операцији изгубили око 4.000 бораца, има велики значај за руски и српски народ у цјелини, а поготово за крајишке Србе, јер су у тим операцијама учествовале три дивизије и двије крајишке бригаде са око 25.000 бораца, од којих су неки још међу живима. Због наведених чињеница одржавање војне параде у Београду након пуних 29 година има изузетно велики значај и она уз присуство Путина демонстрира још једном заједништво српског и руског народа и показује свијету да Србија има војску вриједну пажње и поштовања.

Историјска заповијест

На дан почетка операције за ослобођење Београда, 14. октобра 1944. године од стране јединица Првог и Дванаестог корпуса Народно-ослободилачке војске Југославије и јединица совјетске Црвене армије заповијест је издао командант укупне операције за ослобођење Београда - генерал Пеко Дапчевић, а која је гласила: "Ми другови данас извршавамо историјску задаћу у овом рату тиме што главни град наше земље - отаџбине - Београд ослобађамо од њемачко-фашистичког ропства и недићевско-четничке издаје и враћамо га свом народу и отаџбини."

Из ових неколико реченица заповијест коју је упутио генерал Дапчевић припадницима НОВЈ и совјетске Црвене армије на почетку операције за ослобођење Београда лежи одговор прекрајања историје да у Србији од 1941. до 1945. године није вођен грађански рат између партизанског и четничког покрета, већ борба припадника НОВЈ против окупатора наше земље - нацистичке Хитлерове Њемачке и недићевско-четничке издаје у Србији. Најбоља потврда такве оцјене је учешће јединица совјетске Црвене армије за ослобођење Београда и Земуна од 14. до 22. октобра 1944. године.

Друга веома важна чињеница, а која је у вези са ослобођењем Београда и Земуна је да су у непрекидним борбама за ослобођење Београда у садејству јединица НОВЈ биле и три крајишке партизанске дивизије - Шеста личка пролетерска дивизија, Једанаеста крајишка дивизија и Двадесет осма западно-славонска дивизија, те двије крајишке партизанске бригаде - Тринаеста личка пролетерска бригада и Пета козарска партизанска бригада са укупно 25.000 бораца. Један податак заслужује посебну пажњу јавности - да је у борбама за ослобођење Београда погинуо и комесар Пете партизанске козарске бригаде Махмут Ибрахимпашић, звани Мешо, који је са пушкомитраљезом у рукама јуришао са борцима Пете козарске партизанске бригаде у стрељачком строју, док су на другој страни домаћи квислинзи, који су у читавом периоду окупације земље сарађивали са окупатором и несебично помагали Хитлеровим нацистима у обрачуну са припадницима НОВЈ и совјетске Црвене армије.

Припадници НОВЈ и совјетске Црвене армије приликом операције за ослобођење Београда и Земуна располагали су са око 70.000 бораца, једном совјетском тенковском бригадом са 160 тенкова Т-34, двије гардијске механизоване бригаде, артиљеријом и авијацијом, док су на другој страни њемачке оружане снаге располагале са 30.000 војника, 400 артиљеријских оружја, те око 70 тенкова и оклопних возила. У операцијама за ослобођење Београда и Земуна погинуло је око 4.000 припадника НОВЈ и совјетске Црвене армије, од којих је око 3.000 припадника НОВЈ, а око 1.000 припадника Црвене армије. Губици њемачких снага, укључујући и корпусну групу "Штетнер", која је продирала према Београду и са којом су вођене борбе подно Авале, било је око 20.000 погинулих окупаторских војника.

Минирање Савског моста

Знајући добро да неће још дуго моћи одолијевати жестоким и добро синхронизованим нападима југословенско-совјетских снага на њемачка упоришта у Београду и његовој околини, поготово након сазнања да им је корпусна група "Штетнер" са три дивизије снаге од 30.000 војника заустављена под Авалом у продору према Београду и да при томе имају значајне губитке, Нијемци су извршили минирање Савског моста. Тиме су жељели да својим снагама обезбиједе сигурну одступницу приликом повлачења из Београда и да нашим и снагама Црвене армије, у првом реду тенковима и моторизованим јединицама, спријече прелазак моста и ослобођење града Земуна. Све те активности Нијемаца око моста на Сави пратио је пензионер чика Миша Зарић. Уз помоћ своје супруге, која је држала мердевине, Зарић је пресјекао жилни кабл на Савском мосту и тако спријечио Нијемце да га дигну у ваздух. Након демонтаже минираног моста на Сави пензионер чика Миша Зарић је рекао: "Ако спасем овај мост на Сави, ја ћу спасити најважнији мост на релацији од Атине до Берлина."

Тако деликатан и изнад свега по живот опасан задатак ширих димензија обавио је један анонимни пензионер - антифашиста чика Мишо Зарић, човјек великог срца, патриота не само свог народа и свог града, него и ван тих оквира. Наиме, чика Мишо Зарић није био колаборациониста са окупатором наше земље, као што су то били многобројни грађани Београда и Србије који су прстом упирали у антифашисте и припаднике јеврејског народа, због чијих колаборација је на стотине хиљада Срба ликвидирано или су завршили у логорима смрти. Најбољи примјер је ликвидација више од 70.000 Срба и Јевреја у сабирном логору на Сајмишту и познатом логору на Бањици. И са подручја мог родног Поткозарја у периоду између 13. и 15. јула 1942. године, након познате усташко-нацистичке офанзиве на Козару када су усташки зликовци и Хитлерови нацисти за вријеме и након збјега српског народа на Козари хватали старце, жене и дјецу као зечев, више од 3.000 људи су депортовали преко Старе Градишке у возовима у сабирни логор на Сајмишту за ликвидацију.

Спасавајући мост на Сави, чика Миша Зарић, није само омогућио припадницима НОВЈ и совјетске Црвене армије, да у наредна два дана, односно 22. октобра 1944. године ослободе Земун, већ даљи продор јединица НОВЈ и совјетске Црвене армије, преко Сремског фронта, ослобођење Загреба, до западних граница земље 1945. године у ослобођењу земље од окупатора. Тако су, након четири године држања Београда под пуном опсадом и контроле читаве територије Србије и Балкана, протјеране њемачке снаге и са њима немали број колаборациониста, претрпјевши у борбама са припадницима НОВЈ и совјетске Црвене армије огромне жртве. Управо то је најбоља потврда да у Србији није било грађанског рата између партизана и четника, јер да је био грађански рат, онда у Србији и Београду не би биле тако бројне њемачке снаге, нити би у операцијама за ослобођење Београда учествовали припадници совјетске Црвене армије.

У борбама против нацизма и фашизма на подручју бивше Југославије у Другом свјетском рату живот је изгубило око 305.000 бораца НОВЈ, односно партизанских јединица Југославије, док је више од 600.000 бораца било рањено у борбама са нацистима Адолфа Хитлера, усташама Анте Павелића и фашистима Мусолинијеве Италије, а међу њима је било више од 80 одсто припадника српског народа. Кад је ријеч о цивилним жртвама нацизма и фашизма у Другом свјетском рату, њих је било више од 1,7 милиона, највећи број њих је ликвидиран у концентрационим логорима не само у Југославији, а више од 90 одсто убијених су били припадници српског народа. На другој страни носиоци борбе против нацизма и фашизма на тлу Европе, припадници руског и других народа на територији бившег Совјетског Савеза, предвођени моћном совјетском Црвеном армијом, претрпјели су незапамћене људске жртве. Животе је изгубило више од 26 милиона људи, а више од 90 одсто су били припадници руског народа. Управо због тих непобитних чињеница руски и српски народ, као носиоци борбе против нацизма и фашизма у Другом свјетском рату, могу бити поносни на своју прошлост и историјско заједништво које је нераскидиво, без обзира на то да ли ће Србија у будућности постати чланица ЕУ. Уосталом и ЕУ је настала на темељима борбе и побједе над нацизмом и фашизмом у Другом свјетском рату, због чега је Дан побједе над фашизмом, 9. мај 1945. године, истовремено и Дан ЕУ.

Због свега је долазак Владимира Путина у званичну посјету Србији поводом 70. годишњице ослобођења Београда, кад су уз припаднике НОВЈ у операцијама за ослобођење Београда и Земуна од 14. до 22. октобра 1944. године учествовале и јединице совјетске Црвене армије, велики догађај за Србију и све њене грађане.

Необориве историјске чињенице

Јединице Народно-ослободилачке војске Југославије, односно партизанске јединице које су учествовале у операцијама за ослобођење Београда и Земуна у периоду од 14. до 22. октобра 1944. године располагале су са 50.000 бораца, а биле су у саставу Првог и Дванаестог корпуса НОВЈ, којима је командовао генерал Пеко Дапчевић сачињавали су: Прва пролетерска бригада, Шеста личка пролетерска дивизија "Никола Тесла",          Једанаеста крајишка дивизија, Двадесет осма западно-славонска дивизија, Тринаеста пролетерска личка бригада, Пета козарска бригада, Шеснаеста војвођанска дивизија, Тридесет шеста војвођанска дивизија и Двадесет прва српска дивизија.

Да се у Србији није водио грађански рат између партизана и четника доказује чињеница да су јединице моћне совјетске Црвене армије стигле у Србију да би заједно са партизанским јединицама учествовале у операцијама за ослобођење Београда од 14. до 20. октобра 1944. године. Јединицама совјетске Црвене армије, које су имале око 17.000 бораца, командовали су генерал Жданов и маршал Толбухин.

Четничка обиљежја

На војној паради у Београду није било мјеста било каквим четничким обиљежјима које је на недопустив начин иницирао савјетник предсједника Србије Оливер Антић. То би било прекрајање историјских догађаја у вези са борбом против нацизма и фашизма у Другом свјетском рату, те понижавање и омаловажавање свих учесника за ослобођење Београда и Земуна у периоду од 14. до 22. октобра 1944. године, а поготово оних који су још међу живима, као и самог Владимира Путина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана