Први научни скуп српских и албанских историчара

На скупу су учествовали историчари, политиколози, социолози и антрополози из Aлбаније, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Италије, Сједињених Aмеричких Држава и Србије. Током скупа представљен је досадашњи рад тимова већ укључених у пројекат "Фацинг тхе Паст, Сеарцхинг фор Футуре"; дате су смјернице даљег рада, а свој рад су почела и три нова тима. То су тим састављен од историчара из Aлбаније, Црне Горе и Србије, који ће се бавити истраживањима из прошлости југословенско-албанских политичких односа у 20. вијеку; тим састављен од српских и хрватских историчара који ће се бавити проблематиком историје жртава на подручју Хрватске и Србије у 20. вијеку и тим састављен од историчара из Хрватске, Италије, Канаде, Словеније и Србије који ће се бавити политичким митовима од деведесетих година 20. вијека до данас с циљем препознавања кључних митова који су довели не само до ратова и мржње на овим просторима, већ који и данас играју значајну улогу у процесима демократизације ових друштава као и њихових напора у кретању ка евроатлантским интеграцијама.

Највећу пажњу привукао је тим састављен од албанских и српских историчара, пошто је први пут формиран, а данас његово постојање представља не само озбиљан корак ка спремности историчара да заједнички приступе истраживању прошлости, већи и сигнал њиховим политичарима да је историјска наука спремна да ојача стазе којима се крећу Aлбанија и Србија у правцу добросусједских односа.

Историчарка из Тиране, Сонила Боци истакла је како су албански и српски историчари одлучили да приступе обради теме "Историографија – насупрот сјећању на прошлост у 20. вијеку", с тим што су одлучили да за сљедећи састанак изнађу главне тезе у албанској и српској историографији које ће бити у вези са албанско-југословенским односима.

Историчар из Београда Љубодраг Димић је додао како су историчари из те двије земље имали конструктиван разговор.

- Чули смо и разумели једни друге. Ово је први сусрет албанско-српских историчара. Договорили смо да направимо и разменимо спискове литературе и имена истраживача који се баве тим темама, да приберемо грађу, да дођемо до заједничког зборника о српско-албанским односима у 20. веку. Кренућемо вероватно са периодом од 1918. године. Позивамо и друге колеге да нам се придруже, с тим да би било добро да то буду колеге са Косова и Метохије - рекао је Димић.

У другом дијелу скупа научници су водили конструктивну расправу у вези са проблемима писања заједничких извјештаја, појмом "помирења" и стањем у историјској науци у региону. Том приликом истакли су неколико проблема са којима би могли да се сусретну током рада у оквиру пројекта који би као коначни циљ требало да има заједничке извјештаје тимова о кључним проблемима везаним за историју 20. вијека на простору Југославије и Aлбаније.

Расправљајући о изналажењу начина да се непристрасно пише о прошлости, политиколог из Београда Миле Бјелајац поставио је питање да ли је могуће измијенити погледе на прошлост, посебно због тога што су историчари пристрасни, они у себи садрже карактеристике националног идентитета и да ли је могуће ишта мијењати зато што смо учени "острашћеној или идеологизованој историји".

Историчарка са Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић је упозорила на проблем лимитираности извора, проблем митоманије и неопходност темељних архивских истраживања. Љубодраг Димић је инсистирао на томе како писању текста треба да претходи категоријално лоцирање апарата којим ћемо да се служимо, јер се не разумијемо, јер употребљавамо различите појмове за "исте ствари".

- Битан је и однос између чињенице и интерпретације, јер ако се остане само на једном, историја ће бити само сирови материјал и због тога треба пронаћи једну озбиљну меру да би интерпретација била озбиљна и коначно, на који то начин ми мењамо сопствено мишљење, вероватно кроз суочавање са документима супротне стране, а до тога се једино може доћи кроз дијалог. Истина је прва станица на путу до помирења, а ако има више истина, све остало је илузорно - нагласио је Димић.

Расправа је потом усмјерена на питање важности и исправности употребе термина "помирење" не само у имену Центра већ и хуманистичког циља који је себи у задатак.

Том приликом професор Колумбија универзитета у Њујорку Елазар Баркан је истакао да је природа историчара таква да често прошлост перципира на индивидуалан начин. Постоје историјске комисије које дају извјештаје на којима ради више људи. Писање заједничких извјештаја има потешкоће због тога што настаје након времена у којем су двије или више страна имале сукобе.

Историчар са Филозофског факултета из Бање Луке  Дарко Гавриловић је напоменуо да је "Дијалог хрватских и српских повјесничара – историчара" био почетак гдје је свако имао свој научни интегритет и радио је за себе, представљајући свој рад и носећи са собом своју мисао, а заједнички извјештаји су заједнички напор да се напише заједнички рад, али који није једноумље.

- Он пружа могућност сваком научнику да каже оно што мисли, па било да се слаже са оним што стоји у заједничком тексту или не. Радећи на овом пројекту желимо да видимо где смо и колико смо близу једни другима, али и колико удаљени. Писање заједничког текста приближиће нас истини, а одвајања у мале и уске националне историографије, затвориће нас, изоловати; знање ће остати сабијено у уским улицама националног.

Aкадемик Ђорђе Борозан истакао је значај термина "помирења", нагласивши да је битно истаћи намјере.

- Наша је намера да се суочимо са прошлошћу. Имамо и научни и други доживљај о тој прошлости. Морамо учинити напор да ту прошлост колико год можемо отклонимо од политике и да је учинимо што научнијом и рационализованом. Ја у томе видим смисао и сврху и само на тај начин желим да учествујем - казао је Борозан.

Помирење

- Сви долазимо са сопственим историјама, али постоје различити нивои страха од могућности да се створи униформисани наративи. Помирење је религијски концепт, али ја не вјерујем у искључиво право религије да се користи. Он је сличан историјској истини. Помирење је процес сличан нечему чему тежимо, али никад не стижемо. Разлика између дијалога и помирења су амбиције. Оно што сте сви објашњавали данас у великој мјери је помирење. Највише што можемо да очекујемо од помирења је да имамо саосјећање и уважавање, а да прихватимо различите перспективе, а не да говоримо у име жртава и њихових схватања - рекао је професор Колумбија универзитета у Њујорку Елазар Баркан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.