Објаву пријатеља преминулог музичара сви треба да прочитају

Објаву пријатеља преминулог музичара сви треба да прочитају 14.09.2017 10:07 | jutarnji.hr

Познати хрватски блогер Стјепан Крзнарић објавио је на Facebook-у текст у ком изражава своје кајање што није учинио све да спречи свог драгог пријатеља Дана Дивјака да се убије.

У дугачком и искреном посту, у којем говори и о властитој борби с депресијом, пребацује себи што није чешће звао свог пријатеља или га барем поруком питао како је.

Стјепан је рекао да је цијела година обиљежена самоубиствима, за која је увјерен да заједничким напорима друштва могу да се спрече. Његова објава је моћан апел на све људе и зато је у оригиналу преносимо у цијелости:

"Прошле године на љето ми је умро јако драг пријатељ. Недавно ми је умро ујак којег сам јако волио и уз којег сам био јако везан већину дјетињства и одраслог живота. Данас ми се убио јако добар пријатељ, дечко којег сам стварно јако волио. И немрем.

Ово љето, кад сам морао бит у Загребу смо се доста дружили. Био је преталентиран глазбеник, јако интелигентан, луд лик и доста сј**ан. Некак смо увијек имали бизаран однос, ја сам се увијек постављао заштитнички према њему јер смо се упознали и почели свират скупа док је био клинац, а он је имао некакав чудан риспект за мене, иако ми је константно ср*о за све. И одмах ми је постао драг.

Мислим да смо си узајамно били јако драги. Био је флегма са некаквим бизарним избојима лудила. Имао је и цуру која је била потпуна луђакиња са избојима лудила. Јако забавна и јако паметна. И јако сам ју волио. Умрла је од рака. Са 24 је**не године. Нашао сам се с њим у парку тад и некак смо се незграпно загрлили јер је имао сто метара, а ја сам дебели патуљак и онда смо так сј***ни сјели и причали о свим тим ср***ма и увијек, па и тад је задржао тај неки флегма став према свему, а знао сам да је изнутра одлазио у ку**ц.

Ова година је ваљда некаква година свјесности о депресији, бар мени. Убио се Цорнелл. Убио се Цхестер. Прекјучер се убио дечко пријатељице моје пријатељице, таман кад му је кренуло у животу. Данас се убио Дан. Тијеком боравка у Загребу, било ми је јако тешко гледат умирућег ујака. Стварно је. Не би успио то да нисам на неку фору набавио и ждерао Мисар (Џанаџ, јел) као да је гумић. Пробудиш се, пола да преживиш до навечер. Навечер још пола да можеш отић пит и функционират ко нормално људско биће.

И тако сам преко дана био у болници с ујаком, а навечер се опијао као сотона свих алкохола. И било је јако јако стресно. Ал та супер таблетица је учинила да се осјећам ок. Да будем свјестан колико сам у ку**у, ал да некак не осјећам тај ку**ц толико јако. И прва два тједна је та таблетица лудило. Стварно ти одреже тај едге и да ти да донекле функционираш. Знао сам имат нападај панике у ординацији, док би битао докторе како је ујак. Знао сам имат нападај панике насумично. Био сам врхунски сје**н.

И као што рекох, прво вријеме је таблетица супер. Сад, проблем је у томе кај је то анксиолитик, а они се обично дају у комбинацији с антидепресивима, то те зравна. Ја то нисам знао. Након нека два тједна, пробудио би се тужан, руке би ми се тресле и био би јако јако сје**н. Попио би пол таблетице. Ал више није дјеловала као прије. Сваки идући дан је био све гори, док нисам почео осјећат праву и апсолутну депресију.

И није то оно кад сам знао рећ ил написат да сам депресиван. Не. Сједио би с френдом на кави и једноставно би се искључио. Испред мене је постојао само понор. Не знам уопће как описат ту емоцију, никад прије ју нисам осјетио тако. Безнађе, бесмисао, апсолутно црнило и голема рупа. Френд би причао, а ја би био искључен, по неком аутоматизму бих одговарао са да и не и не знам кај већ, али нисам био присутан. Онда би се испричао.

Таблетица не да више није помагала, него ме послала у тотални и апсолутни ку**ц. 50 дана сам ја пио то је**но зло срање, не бих ли тек касније прочитао да је довољно 6 дана да се навучеш. Красно је било. Скидање с тог ср**а је било пуно физичких болова, иритације и најмањим звуком километрима од мене, неспавањем данима и опћенито није било претјерано угодно. Знам да је то људима који су навикнути на некакве дроге смијешно, ал ја сам био врхунски сје**н.

Зашто ово пишем? Пишем то јер сам тад скужио какав је осјећај бит депресиван. Први и једини пут у животу сам видио тај понор и осјетио тај неописив ужас ничега. Иначе сам тужан, сје**н, живчан, све сам. Ал никад нисам то осјетио. А то осјете депресивни људи. Већина нас није депресивна. Не знамо кај је то. То је болест и јако јако је озбиљна. А већина људи ће одмахнут руком и послат људе с депресијом у ку**ц. Кај опет глуме. Нисам мислио за Дана да је депресиван.

Прије него кај смо се дружили су ми рекли да је по***дио, да се свађа с људима, да ово и оно. Мени су те све свађе биле смијешне и Дан и ја смо се на основу њих добро заје***али на пивама у Загребу. И могу сад размишљат и пробат схватит на тисућу фора закај се убио. И сви ће покушат то схватит сад. Ја знам закај се убио. Био је социјални имбецил, сличан мени.

Рекао ми је једном "Ти и ја смо страшно слични по неким стварима, бит ћемо забавни и фора људима, али неће нам бит пријатељи и заправо се неће хтјет дружит с нама. Ић ћемо им на ку**ц. И немамо пријатеља. Не стварно.". Ја то знам, свјестан сам тога и прихватио сам то. Мислим да је управо Дан био тај који је то так кристално чисто, отворено и фер поставио. Увијек ћу направит неш криво, рећ неш криво, све ће бит криво.

Такав је био и он. Нас двојица смо били пријатељи, до крајње мјере до које су нам карактери то дозвољавали. Био је јако интелигентан и дјеловао је јако самодостатно. Наравно да је***о није био, сад знам да није био. Нитко није. Ал био је флегма. Ја кад сам у ку**у и кад сам знао бит суицидалан, ја би малтретирао све око себе да ми помогну јер сам презнатижељан да би се убио. Он је више-мање шутио. Ал тај изостанак пријатеља исто може сје**т особу, поготово ако је интроверт.

Почео би причат кад би га натјерао да прича. Онда би ми испричао гомилу тога, ал знам да би гомила тога и даље остала закопана. И нисам инзистирао. Мислим, ку**ц нисам, јесам, ал кад би он одлучио да више неће причат, више не би причао. Рекао ми је да се пријавио у Врапче, да се озбиљно планирао убит, да не зна кај би са животом и да све одлази у ку**ц, али да је боље и да су му дали таблетице и да брије да је само фаза у питању. И так смо мало причали и ја сам на основу те његове самодостатности свео разговор на обичан је***и цхитцхат. На никај.

Он није инзистирао, ја нисам инзистирао. Све је ок. Ал није било ок. Није било ок и није ок ак имаш то је***о црнило у глави, тај понор и бездан и безнађе и не осјећаш ништа. И хтио сам га назват задња два и пол тједна. Испричат му кај има, питат га как је, послат је***у поруку на фејс. Ал нисам. Видио сам фотке са свирки свако мало, смијао се на њима, изгледао је сретно. И био је сретан у моменту, увијек. Ал нитко од нас није знао какав је кад оде у ку**ц кад је сам са собом.

И нисам реагирао на вријеме и нисам реагирао довољно. Чак већ знајућ кај је је***а депресија, нисам направио ништа. Размијенили би пар реченица и то је то. И задња два и пол тједна чак ни то. И сваки дан би га се сјетио и хтио га назват и онда сам или радио или нисам радио, ал сам је***о гуглао телевизоре и пи**е материне и нисам се јавио, то је оно ку***во најгоре, нисам се ни јавио питат га кај је.

Једноставно сам ту његову депресију гурнуо са стране и како је био факат паметан и дјеловао је као да има ствари под контролом, рекох ок, буде све ок. Па није се безвезе пријавио у Врапче, очито не жели да ствари оду у ку**ц, зна кај ради. И није је***о знао кај ради, а ја си никад нећу моћ опростит кај га нисам назвао и причао с њим и покушао на не знам који ку***в начин дат барем комадић наде ил нечег кај му је фалило.

Можда не би упалило, можда је то црнило једноставно прејако. А можда би, ал ја сам био преокупиран телевизором, свирком на цести, пилетином, блендером, било чим глупим, јефтиним, ус***им материјалним и небитним. Толико порука пошаљем са еј, кај има. Рандом. Без циља, без разлога, чисто да чујем особу. Њему нисам већ преко два тједна. Зашто је***о нисам. А хтио сам, сваки дан. Сваки дан би се сјетио да му морам послат неку идеју, испричат некај, питат га кај има. И нисам.

И сад више не могу. И никад нећу моћ. И не газим се сад самосажаљењем, ни близу. Не знам дал сам некај могао направит ил не. Али ак прочитате овај текст и нетко вам каже да је лоше, да је депресиван, да је било кај тог типа, не скидајте се с телефона. Не скидајте се с цхата. Шаљите му слике с**а и ду**та. Направите нешто лијепо за њега и одвојите бар пар минута дневно. Чак и ако вам каже да му идете на ку**ц. Је***е му матер пажњом. Ак не упали, добро. Ал покушали сте.

Ја нисам, јер нисам схватио озбиљност ситуације. Јер је био интелигентан. Јер је био елоквентан. И на крају то значи је***и голи ку**ц. А само сам требао назват. Послат поруку. Некај. Не гледат как се смије са слика са свирки и мислит "ок, добро је". Или пропустит назват га јер сам уморан након посла. Не то. Не. И то сад знам је***о прекасно. Је*и се Дан, ужасно јако ћеш ми фалит. И већ ми фалиш. И не вјерујем да се ово уопће догодило".'



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица