Непријатељ којег су се плашили и Немањићи, Обреновићи, црква...

newsweek.rs
Непријатељ којег су се плашили и Немањићи, Обреновићи, црква...

Немањићи, Обреновићи, Карађорђевићи, Црква, комунисти, демократе... сви они су кроз историју имали само једног заједничког непријатеља - вампире!

Случајеви, случајеви...

Вампири постоје од када постоје и људи. У члану двадесетом Душановог законика забрањује се да се људи ваде из гробова и спаљују: „Оно село које би то учинило платиће вражду (казну која се плаћа за убијеног човјека), а распопиће се поп који би дошао на то.“ Православни свештеник Ђорђе Сремац у својој хроници на латинском језику, писаној у првој половини шеснаестог вијека, биљежи да је у Темишвару, послије смрти његовог кума Павла Кињижија, „била заустављена његова душа цијелу годину, јер се често и ноћу и дању чула лупа и како лонце разбија“. Сто година касније у једној збирци црквених (православних) и правних прописа опет се брани спаљивање вукодлака и кађење над њима, а преступницима се пријети шестогодишњом забраном причешћивања. Исто то чини - забрањује! - у осамнаестом вијеку и будимски епархијски сабор одлуком да се „ово пребезаконо дјело забрани анатемом, а они који би преступили да се предаду царском суду“.

Ни деветнаести вијек (ни двадесети, као ни, уосталом, ни двадесет први) кад су у питању вампири, неће бити изузетак. Само се о њима обавијештавамо другачије: умјесто црквених забрана, о овим случајевима сазнајемо од органа власти: кметова, извјештаја полиције, Озне, МУП... а до 1945. и из новина. Кренимо, стога, редом.

Кнез Милош је 1820. године пустио из затвора неког „Илију вампирџију“ с пријетњом „ако би се убудуће вампира у ком селу раскопавати усудио да ће бити... навек у тамници заточен“; проту неготинског и пароха радујевачког 1838. владика тимочки Доситеј послао је на покајање у манастир јер су допустили радујевачким сељацима да откопавају мртва тијела која су проглашена за вампире; пожаревачки окружни суд одрезао је пет дана затвора и двадесет пет батина Милићу Стојадиновићу из Шапине јер је „своју жену из гроба ископао, покров јој с ногу на главу метнуо и опет закопао“...

Вранац је прескочио дјечји гроб

У броју од 31. децембра 1933. београдски дневни лист Време пише да су два брата у селу Чичкови, у срезу ариљском, „пробили у гробљу тело своје мртве матере држећи да се повампирила“. Политика од 9. августа 1934. јавља из Смедерева: „вампир се најпре појавио код Ђуре Карановића. Од страха, жена и деца г. Карановића бежали су од куће, док најзад није дошао и свештеник, очитао молитву и отерао утваре из куће.“ На цијелој страни Време 6. октобра 1938. пише о вампиру у Кнежевцу, „селу надомак престонице, чије су се куће измешале са раковичким вилама“. На кућу сиромашног колара Михаила Ђошевића наврзао се вампир и никакве молитве ни бајања нису помагали. „Сваке ноћи, као од најстрашнијег земљотреса, тресе се таван над главама чланова сиромашне породице и у глуво доба, кад већ цело спава мртвим сном, нешто кмечи у њиховој соби, зове их и цери се!“ Ђошевићима су сусједи сваке ноћи правили друштво и до зоре истом држали страх, а кад им је кнежевачка врачара на гласу открила да се то повампирила Михаилова ћеркица, мало прије тога сахрањена, цијело село је од општине затражило дозволу да се дејчји гроб откопа „да виде да девојчица не лежи наопако“. Пошто им општина ништа није одговорила, Кнежевчани су на своју руку раскопали земљу и у сандук заболи глогово трње. Репортери Времена овоме додају причу сељака, који су, по савјету неког странца, наишавшег кроз село, у гробље одвели неоседланог црног коња: „Водили смо га целе ноћи по гробљу, али преко оног малог гроба никако није хтео да пређе! А требало је да прескочи њега, да згази нечастивог! И најзад, на силу бога, натерасмо га! Прескочи коњ као махнит и завришта колико је могао! А после стаде и стресе се као да га притеже неки велики терет...“

Истрага Јозефа Екерта

У јануару 1942. године - доба је, дакле, ратно - полицијски чиновник из Краљева у београдску централу јавља о невјероватном („ungleublich “) догађају, о којем се „не би усудио да пише да му немачки војници нису потврдили казивања локалног становништва“: водећи се својим обичајима, „непојмљивим немачким навикама“, мјештани села Ратина откопали су један гроб, а патрола њемачке војске, привучена гужвом и узвицима, својим очима се увјерила да је тијело у сандуку било бијело и надуто, „без икаквих трагова распадања... иако је сахрана обављена четири месеца раније“. Високи полицијски чиновник Јозеф Екерт, упућен да истражи овај случај, у два је наврата изнио своја запажања: први пут 23. фебруара 1942. у извјештају надређенима и други, 17. децембра 1946. пред Војним судом у Београду. Будући да његова злодјела нису била упитна, истрага је трајала само од 9. до 19. децембра, а стријељан је три дана касније. Његовог ислиједника, неког поручника Д. Овуку, „истрага о вампирима“, у које, јасно је, није вјеровао, занимала је само због Екертвовго присуства у Ратини, јер су тих дана три заробљена партизана стрељана у оближњем селу Метикош...

Доцније, милиција ће у случајевима вампиризма поклањати много више пажње. У првим годинама након рата сваки такав случај био је третиран као дјелатност која подрива један од стубова на којима почива млада држава - дијалектички материјализам, учење да је смрт непозива, а да душе нема. Ако су чињенице говориле другачије, тим је горе по чињенице и оне које су их наводили било. У седамнаест случајева забиљежених у архивама ужичке Озне, дванаест мушкараца и три жене послије истраге признали су „вршење непријатељске пропаганде из реакционарних побуда“ и због тога упућени на робију у трајању од седам до 11 година (признање се тих година није узимало као олакшавајућа околност). Што статистика успјешности ужичке Озне није стопостотна, крив је случај: два мушкарца која су за једног стрељаног четника тврдили да се повампирио умрла су у затвору прије него што су признали...

Доцнијих година одустало се од овако ригидне политике. Тврдње о појави вампира проглашаване су за „верску пропаганду“ или „назадњаштво“, а на терен су, по потреби, упућиване комисије агитатора да држе предавања о религији као о опијуму за народ.

Опијумске и друге магле

Било је и неколико темељитијих покушаја да се утиче на свијест радних људи и сељака: партијски орган Борба 1963. извијестио је своје читаоце о научном раду српског академика Д. М. медицинске струке, који је доказивао да „у одређеним случајевима сахрањено тело због синергетског дејства две врсте бактерија добија кречнобелу боју“, а загребачки социолог С. Д. К., потоњи амбасадор у Африци, објавио је 1965. у једном стручном часопису да су манифестације вампиризма заправо посљедице колективне хипнозе... Почетком наредне године, сазнајемо из докумената који су касније објављени да би се дискредитовао Александар Ранковић, Удба је у Ватикану купила три „комплета за елиминацију вампира“.

Овакви комплети вијековима су били дио стандардне опреме свештеника западне цркве (и неких служби безбједности) и само им је форма мијењана, док је садржај кроз вијекове остајао исти. Официр Удбе Ј. Стојић, ако му је то уопште било право име, није смио да ризикује да италијански цариници виде шта је купио, па је границу прешао уходаним шверцерским каналом сјеверно од Нове Горице, а онда аутом који га је чекао у Ајдовшчини. Тако је у Београд донио три истовијетне кутије од ораховог дрвета са инкрустираним седефним крстом на поклопцу. Унутрашњост тих кутија финим дашчицама и облогом од чоје била је издељена на преграде различите величине и облика, тако да је сваки предмет имао своје мјесто и на њему био заштићен од тумбања и оштећења: крст од слоноваче са сребрним постољем; округло огледало, такође у сребрном раму; Свето писмо у повезу од сафијана; једноцевни пиштољ са пуњењем спреда и два сребрна куршума; бочице са светом водом, црним вином и освећеним уљем; три зашиљена штапића од глога; бодеж са дршком у облику крста; осушени струк босиљка и главица бијелог лука, уз напомену да се мијења једном у три недјеље, пошто подлеже труљењу. У априлу 2014. године једна од ових кутија била је изложена у сталној поставци Музеја БИА у приземљу зграде у Улици краљице Ане у Београду, али је послије само два дана, без икаквог објашњења, враћена у депо...

Нећемо се на овом мјесту бавити набрајањем случајева вампиризма - будућим истраживачима на располагању стоје архиве МУП и БИА, као и повремени новински написи који су промакли пажњи уредника. Тако Политика експрес пет дана заредом септембра 1994. извијештава о двоструком убиству у једном крупањском селу због „бизарног повода“: током бдијења поред умрлог један сусјед пробушио му је кожу иглом како се не би повампирио, што је револтирало покојниковог унука, па је букнула свађа... Вриједно је помена да је у редакцији Политике све до краја деведесетих постојало правило да се вијести о раскопаним гробовима, наводно због „дигнитета сахрањених“, не објављују.

Мир покојницима

На директан начин, дух оне одредбе Душановог законика поменуте на почетку текста, сачуван је до дана данашњег. Кривични законик Републике Србије у члану 354 прописује: „Ко неовлашћено прекопа, разруши, оштети или грубо повреди гроб или друго место у којем се умрли сахрањује казниће се новчаном казном или затвором до три године.“

Ово се кривично дјело назива „повредом гроба“ и не можемо се отети утиску да је у овако одабраном називу подсвијесно сачувано сјећање на прве послијератне године и круту бољшевичку догму звану „дијалкетички материјализам“. Јер исто казнено дело у Хрватској зове се „повреда мира покојника“, што је далеко ближе суштини ствари.

Збирне статистике повреде овог члана закона у Србији јавности нису доступне, а број санкционисаних случајева вампиризма замагљују вандализам и квазисатанистички обреди малољетника. Али, примјера ради, наведимо да је у суботичком суду током 2013. вођено десет предмета који се односе на повреду гроба...

И тако, стигли смо до данашњих дана. Читалац греши ако очекује поуку или критички осврт на изнете факте. Умјесто тога, можемо да му понудимо само уводни параграф из чланка академика Тихомира Ђорђевића „Вампир у веровању нашег народа“, примљен на iV скупу одјељења друштвених наука САНУ 11. априла 1952. године: „Веровање да понеки мртваци могу ноћу излазити из гробова, прерушавати се у различите прилике, узнемиравати свет, правити штету, морити људе и стоку и чинити свакојака друга зла, у нашем народу је, колико се зна, било раширено од давних времена. Оно у њему није ишчезло чак ни до дана данашњега.“

И да кажемо: тако је!
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана