Ловци на благо траже ковчег деспота Ђурђа Бранковића

Жариште "деспотске златне грознице" је планина Рудник, а још прецизније село Мајдан, у чијем су атару пронађени остаци великог броја старих гробаља, цркава и утврђења.

Према једном предању и по хроници дубровчанина Јакова Лукаревића из 17. вијека, деспот Ђурађ је преминуо у двору на Руднику, а затим је тајно сахрањен у црквици крај Криве ријеке, да му пљачкаши не скрнаве гроб. Проблем је што на Руднику постоји село Крива река, али и истоимена ријечица, као и Криви поток у Мајдану. Баш крај њега је 1930. горњомилановачки фотограф Благоје Ђорђевић обавио прво званично археолошко ископавање у потрази за деспотовим гробом.

Под надзором археолога Народног музеја он је откопао остатке велике грађевине сматране црквом. Гроба у њој није било, али је пронађен сребрни прстен с грбом Бранковића. Археолози су на истом мјесту копали у кратким кампањама педесетих и осамдесетих, али нису нашли гробницу. Чешће од научника овај и друге локалитете су прекопавали пљачкаши старина, уништавајући културне слојеве чиме драгоцјена налазишта чине неупотребљивим за науку.

Трагаче за благом национална баштина не интересује већ само зарада на црном тржишту. Срећом, још има научника који излазе на терен и воде трку с њима, покушавајући да бар забиљеже како су налазишта изгледала прије разарања. Зато је мајдански атар ових дана обишла екипа стручњака Музеја Рудничко-таковског краја и Филозофског факултета у Београду.

"Мајдан је био густо насељен у дугом периоду о чему сведочи гробље у засеоку Јанковићи чији споменици показују континуитет сахрањивања од времена деспотовине до 19. века", испричао је за "Новости" археолог, доцент др Дејан Радичевић. "Ту се налазе и остаци средњовековне цркве и још једног објекта. Овај локалитет је, као и већина осталих, само површно истраживан иако на њему имамо прави куриозитет, споменик на коме пише да испод ту лежи покојник "који поживе 130 година". Било би интересантно да антрополози испитају његове остатке".

Сличаних гробаља има и у другим мајданским засеоцима, а посебно је интерсантно оно у Красојевцима, гдје су такође пронађени остаци цркава и у њима ктиторски гробови. На основу веома лијепо украшеног печатног прстена јединствене израде закључено је да ту почива властелин Никола Косијер. По предању, у истом засеоку Красојевићи живио у и епски јунак Павле Орловић. Његова кула је све до педестих година прошлог вијека била очувана до другог спрата, а захваљујући трагачима за благом од ње су остали само једва видљиви темељи. По једном предању деспот Ђурађ је сахрањен заједно са супругом Проклетом Јерином на мајданском локалитету мјесту Јелен-камен или Јелин-камен. Његов саркофаг је тражен на локалитету у мајданским Јазинама, због имена потока који ту протиче.

"Остаци великих камених зграда у близини Кривог потока, чије име личи на легендарну Криву ријеку, асоцирали су на предање о гробној цркви деспота Ђурђа и зато се овдје копало и прекопавало и легално и нелегално", каже Ана Цицовић, кустос Музеја Рудничко-таковског краја. "Тако су уништени сви трагови који би могли да нам укажу из ког су периода ове грађевине".

Кад су утврдили да деспота нема крај Кривог потока, трагачи за благом су се помјерили навише у засеок Ђуревац. Испели су се на 710 метара надморске висине веома стрмом стазом да би прекопавали остатке масивне куле у народу познате као Градина.

"Ископали су јаму дубљу од два метра испод трошних зидова који су могли сваког тренутка да их затрпају", ишчуђавао се др Радичевић посматрајући огроман ископ крај зидина на рубу стрме зарубљене планинске купе. "Ако ‘златари’ овако наставе, ускоро неће имати шта да се истражује".

Археолози сматрају да је утврда у Ђуревцу била једна у низу високих планинских свјетионика на којима су се палиле сигналне ватре у случају опасности.

"Засад је то претпоставака јер не знамо колика је тврђава била и да ли је овде постојало неко насеље, мада на то указује оближње велико гробље с масивним споменицима", каже др Радичевић. "Оно потиче најкасније из времена деспотовине, а вероватно је и старије".

Саркофаг у језеру

Деспот је сахрањен у сребрном саркофагу, наводи мит у коме је народна машта овијековечила статус владара Србије која је била главни извозник сребра у Европи. Занимљиво свједочење оставио је пензионисани минер Славко Веселиновић из села Бершићи, који тврди да је 1972. године радио као радник ПГП Књажевац на истакању језера, које је угрожавало рударске јаме.

"Кад смо опалили последњу мину, из језера је покуљала вода која је са собом носила муљ, камење, дрвеће, али и саркофаг. Био је направљен највероватније од сребра јер није био зарђао. Руководство рудника одмах га је превезло у Београд. Навелико се причало да је то саркофаг деспота Ђурђа", посвједочио је Веселиновић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.