Кувао је Титу, Рокфелеру, Милошевићу и зна све о њиховом апетиту

Овај кувар је за вријеме рада у војно-угоститељској установи "Авала" важио за највећег стручњака с варјачом. Због тога, током цијелог радног вијека, био је "специјалац" у кецељи, коме је посао био искључиво да спрема храну дипломатама и највишим политичарима ондашње Југославије.

Од 1973. до 1980. године кувао је предсједнику свих народа и народности оне велике, бивше СФРЈ. По задатку, био би распоређен по резиденцијама када би у госте долазили високи страни државници.

"Тито се никада није жалио на храну, а знао је и да се дружи с послугом. Чак је волио да нас све изведе да слушамо пјеваче који су долазили да наступају њему у част", сјећа са данас Самарџија. "Волио је јагњеће и прасеће печење и масну храну. Међутим, то су му бранили љекари и безбједњаци. Кришом смо му давали печење. Волио сам га, сви су га вољели".

Према Самарџијиним ријечима, Тито је у слободно вријеме имао обичај да се прошета до кухиње и гледа како се припрема храна. Упркос забрани, од кувара је тражио да проба прасетину. Најслободније се осјећао када би долазио на Брионе и у Бугојно.

"Увијек је у соби имао свјежег, младог сира. По протоколу, бијели мрс се мијењао три пута дневно", присјећа се овај кулинар.

Када би код Тита долазио неко од страних дипломата из земаља несврстаних, Самарџија је у Бугојну и Карађорђеву био задужен да спрема храну.

"Маршал је волио традиционална јела босанске кухиње - босански лонац, шарену долму, бегову чорбу, па супу од фазана, консоме и јагњеће пикљеве", присјећа се Самарџија.

Послије Титове смрти, Самарџија је наставио да спрема храну највишим државним функционерима. Због многобројних познанства, важио је за човјека који може да отвори многа врата. А за себе каже да је и даље у души - комуниста.

"Током службе стално су ме провјеравали. Све док нисам једном безбједњаку рекао да ја постављам предсједника општине и начелника полиције на Сокоцу. И да ми више не узнемирава фамилију и комшије. Послије тога, никада више моје име није проверавано. У то вријеме био сам пријатељ са Џемалом Биједићем, Хамдијом Поздерцем и Бранком Микулићем.

Потврду да је најбољи, добио је приликом скупа највећих банкара у Београду. Са специјалном наредбом, коју и данас чува, на десет дана био је премјештен у хотел "Бристол". Током самита ММФ, припремао је храну за Дејвида Рокфелера, који је у том тренутку био најбогатији Американац.

"Сјећам се да сам му спремао лососа на дасци од свјеже посјечене дивље јабуке, романијске ролнице, а јео је и младе сиреве и далматинску пршуту", прича Самарџија.

Овај кулинар радо се сјећа и 1984, када је на Јахорини, у хотелу "Вучко", за вријеме Зимских олимпијских игара, спремао храну за Хуана Антонија Самарана, тада предсједника Међународног олимпијског комитета. Каталонац, каже, није био пробирљив. Допала му се наша кухиња.

Самарџија је већи дио радног вијека провео у вилама на Тари, у Добановцима и у Карађорђеву. Крајем осамдесетих, иза завјесе резиденцијалних објеката почела је да се руши заједничка држава Јужних Словена.

"Код Милошевића у Карађорђево долазили су Туђман, Изетбеговић, Кучан, Месић, потом и Караџић и Младић", присјећа се Самарџија. "Код Милошевића није било шале. Када му долази нека делегација, нисмо били у могућности ни да изађемо из кухиње. Жао ми је, али већину тих људи нисам честито ни видио".

Овај крепки пензионер каже да је само са једном Милошевићевим гостом причао. А то је био Ратко Младић. Како тврди, војног команданта лично је Милошевић представио за вријеме једног роштиља у дворишту виле.

"Слободан ме је ухватио испод руке и повео према Ратку. Рече му: 'Овај је твој, са Романије'. Младић је одмах хтио да ме води са собом. Причао ми је о рату. Распитивао се из које сам фамилије", присјећа се Самарџија.

Зоран Лилић био је једини предсједник који је хтио да се и ван посла дружи с послугом. Волио је да игра фудбал са обезбјеђењем, куварима и конобарима.

"Лилић је уједно и једини живи функционер с којим се и данас виђам. Попијемо кафу, а понекад и покоју 'љуту'", каже Самарџија.

Послије пензионисања 2001, једно вријеме је имао кафану. Дио старе клијентеле је успио да привуче. Небојша Павковић, када је одлазио у Хаг, опроштајни ручак је организовао код њега. Напустио је угоститељске воде, данас се бави декорацијом хране.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.