Како је Света Гора постала забрањена за жене

Новости.рс
Како је Света Гора постала забрањена за жене

Сваког јутра у пристаништу Уранополиса, варошице на "прсту" Халкидикија, Атосу, формирају се два реда: мушки чека трајект за превоз ходочасника и монаха на Свету Гору, а женски брод који крстари око Атоса, па и даме могу да посматрају из далека монашку републику у којој им је забрањен приступ.

Тако налаже Аватон, древни закон, за који предање вели да је писан према упутствима Мајке Божје, којој је Света Гора посвећена.


Атос је у претхришћанско вријеме био чувен по храму Зевса Муњобије на 2.033 метра високом врху, светилиштима Аполона, Артемиде и других олимпијских божанстава, али од тада мистериозно мијења свој лик. Из Македоније, прве области у Европи гдје је цркву установио апостол Павле, као пожар се шири Христова вјера на читав Халкидики, а научници кажу да је у првим вијековима дошло до тајанственог расељавања становништва с полуострва Атос. Хришћанско предање је нестанак градова објаснило Божјом вољом да Света гора постане "Богородичина градина" намијењена монасима који ће је славити.

То се десило кад је Богородица, након Христовог васкрсења, у пратњи Светог Јована кренула на Кипар, у посјету васкрсломе Лазару из Витаније, који је тамо био епископ. Велика бура је одвукла брод на источну обалу Атоса, на мјесто данашње луке манастира Ивирон. Тада се на овом благом узвишењу изнад морске обале, природном амфитеатру између планина с којих се сливају бистри свјежи потоци, налазио градић Клеонаи с чувеним Аполоновим светилиштем. Чим је Богородица ступила на тло пагански кипови и храмови су се заљуљали и срушили, укључујући и Зевсов храм на врху Атоса.

"Видјевши у овоме провиђење Божје, пагански народ прими вјеру Христову, а на мјесту паганског храма подигоше дрвени хришћански манастир Свети Климент", кажу хришћански писци. Они наводе да је Христ услишио молбу Богородице и даровао јој Свету гору за њен врт побожности и молитве, у који су одмах дошли монаси пустињаци, који су живјели у дивљини Атоса у малим насеобинама не марећи ни за шта материјално и не остављајући грађевине које би свједочиле о том добу. Мјесто гдје је Мајка Божја ступила на тло Свете Горе, данас означава капелица крај високе средњовјековне одбрамбене куле, уз коју стаза води до зидина манастира Ивирона чији улаз подсјећа на улаз античку палату.

Историчари додају да су арабљански гусари, који су од раног средњег вијека терорисали приобалне градове Халкидикија, вјероватно и довели до егзодуса цивилног становништва с Атоса и преостала је тек шачица испосника у дивљини. Њих морски разбојници нису дирали, јер су пустињаци били тако сиромашни да им се могао узети само живот. Таквих испосника има и данас, у дубини камените и неприступачне Светогорске пустиње познате и као Каруља, а с правом се називају невидљивима, јер живе у пећинама и не желе никакав контакт са спољним свијетом.

Наука каже да тек од 7. вијека постоје писани трагови о светом Петру Атонском и Јефтимију Солунском, подвижницима са Свете Горе, која тада постаје уточиште избјеглих монаха. Мноштво испосника је из египатских, сиријских и малоазијских монашких заједница бјежало од исламских освајача, а као идеално уточиште је открило величанствену и сурову Светогорску пустињу у подножју врха Атос. Затим је услиједио талас бјегунаца, "политички неподобних" монаха, из градова Ромејског царства, који су масовно стизали у 8. и 9. вијеку носећи "свете образе"- иконе. Наиме, у то вријеме су иконоборачки цареви забрањивали поштовање светих слика и уништавали их, а иконобраниоци су у пећинама на недоступним литицама Атоса чували спасене иконе.

Из тог доба потичу бројне легенде о чудесним фрескама и иконама Богородице, које посједује сваки светогорски манастир. Међу њима је и прича о Богородици Олтарици, из великог манастира Ватопеда, гдје су као монаси до подизања Хиландара живјели Стефан Немања и Свети Сава.

Према предању, током напада арапских гусара на Ватопед, један калуђер је спустио икону у "бунар" у олтару цркве и оставио упаљену свијећу крај ње, а скривницу је покрио каменом плочом. Пошто су Арапи до темеља разорили и опљачкали манастир, несрећног монаха су продали у робље.

"Заробљени калуђер се послије 70-годишњег ропства ослободи и дође у овај манастир. Приповеди игуману своју судбину и каже му шта је сакрио у бунару, који се налази у олтару. Игуман, чувши ово, смјеста потрчи с њим у цркву. Отклопе бунар и, за чудо, икона стоји исправљена и свијећа пред њом гори", наводи ватопедско предање.

У припрати Ватопеда налази се један од најпознатијих живописа Атоса, чудотворна фреска Богородице, која подсјећа да су пред Богом сви људи једнаки и да светогорски закони важе и за царице. По предању, охола Плакидија, кћи императора Теодосија, дошла је на Свету Гору, упркос забрани приступа женама, а калуђери су је у страху од овоземаљских власти, свечано дочекали и повели у цркву.

"Царица усхте да кроз мала врата с лијеве стране у храм пође. Али наједнапут зачује се глас од ове иконе: "Стани! Не иди даље, страдаћеш". Царица од страха падне плачући и молећи се Богу да јој опрости", наводи ватопедско предање. Борба против икона је трајала до Васељенског сабора у 9. вијеку, када је потврђено древно учење цркве о светости рукотворених слика које су начинили људи надахнути Богом. Тада ромејски цар Василије Први издаје указ 885. године, по коме Атос припада искључиво монасима. Све до 11. вијека присуство пастира-Влаха на Атосу је још толерисано, а онда је васељенски патријарх препоручио да им се присуство строго забрани, а најважнији разлог је то што су обијесне пастирице изазивале и узнемиравале монахе, па су манастири почели да губе калуђере.

Српски Хиландар је јединствен међу светогорским манастирима, јер је Мајка Божија у њему старијешина од 14. вијека кад се овдје јавила кроз икону Богородице Тројеручице. Икона се од тада налази на игуманском престолу, а земаљски игуман сједи на трону с њене десне стране, као заступник Мајке Божије. Српска царска Лавра је јединствена и по томе што је Мајка Божја по легенди допустила Душану Силном да на Хиландар доведе у вријеме епидемије куге своју жену Јелену. Српска царица је боравила у хиландарској луци Хрусији, а на копно је ношена у специјалној носиљци тако да закон није прекршен. У знак захвалности она је постала велики ктитор Хиландара а обновила је келију и скрипторијум Светог Саве у Кареји.

Љетописи наводе да је Тројеручица ношена пред српском војском и доносила јој побједе све док грамзиви великаши нису разорили Душаново царство. Тад је она "одвратила главу од Србије" и чудесно се обрела једне ноћи испред Хиландара, блистајући у тами. Монаси су је унели у олтар, а ујутро су је затекли на игуманском трону. Пошто се то поновило неколико пута, Богородица се обратила калуђерима: "Нисам дошла да ви мене чувате, већ да ја вас чувам".

Срби вијековни чувари и ктитори

У вријеме кад се Ромејско царство урушило, а руско се још није уздигло, најважнији чувар Свете горе, који је давао манастирима монаштво и новац била је Србија. Срби су поред своје царске лавре Хиландара, изградили манастире Симонопетру, Григоријат, Светог Павла гдје се неколико вијекова служило на српском језику. Пантелејмон су вијековима чували, док се Русија није уздигла и вратила у своју светињу. Српкиње су у том племенитом подухвату имале изузетну улогу, почев од посљледње ромејске царице Јелене Палеолог, ћерке српског великаша Константина Драгаша.

Манастир светог Павла из темеља је подигао деспот Ђурађ Бранковић, а посјетила га је и даривала његова кћи Мара, као и још неколико светиња, наводе турске хронике. Светогорско предање не пориче њено ктиторство, али наводи да ипак није крочила у манастир, јер је проговорила чудесна Богородичина икона и подсјетила је да је женама приступ забрањен.

Манастир Дионисијат, који је имао велику улогу у светогорској заједници почетком 16. вијека, помагао је влашки војвода Јован Неагоје на подстицај супруге Милице-Деспине Бранковић, као и молдавски владар Петар IV Рареш, ожењен Јеленом Бранковић, ћерком деспота Јована.

Посљедња српска деспотица Ангелина Бранковић и син јој деспот Јован, иако владари народа без земље, у егзилу у Срему, из престонице у граду Купинику писали су многе даровнице за светогорске манастире, који чувају писменост и идентитет српског народа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана