Јован Дучић ударио печат српској поезији

Дучић је био члан Српске краљевске академије, чије је стваралаштво ударило печат српској поезији у првој половини 20. вијека.

Биографија

Основну школу Дучић је завршио у Требињу, а када се породица преселила у Мостар, уписује се у трговачку школу.

Учитељску школу похађа у Сарајеву и Сомбору гдје матурира 1893. године. Учитељевао је кратко по разним мјестима, између осталог, у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протјерале због патриотских пјесама "Отаџбина" и "Ој, Босно". Због њих је Дучић стављен под истрагу, а у мају 1894. године власти га протјерују из града. Одмах послије прогонства, пјесник није могао наћи учитељску службу готово нигдје, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. године. Члан је друштва "Гусле". У друштву са Шантићем створио је књижевни круг и покренуо часопис "Зора". Посљедње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем и писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година у Женеви и Паризу. За то вријеме одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник).

Дипломатија

На Женевском универзитету је завршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дјела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији.

Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Aтини, Мадриду и Каиру, као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Двије године касније враћен је на мјесто отправника послова посланства у Каиру.

Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. Сљедеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (гдје је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик је у Мадриду.

Уочи њемачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у СAД у град Гери, Индијана, гдје је живио његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти, двије године касније, води организацију у Илиноису чији је оснивач Михајло Пупин, а која представља српску дијаспору у Aмерици.

За то вријеме пише пјесме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује злочине над Србима који врши хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. у граду Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, СAД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова посљедња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. године.

О Дучићевој поезији

Прву збирку пјесама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске "Зоре", другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози - "Плаве легенде" и "Пјесме". Писао је доста и у прози, а једна од најзначајнијих књига је "Благо цара Радована".

Дучић је изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија значила новину и освјежење, и у мотивима и у изражају.

Мјесто снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал љепоте и живота, западни естетизам, отмјен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ријетка осјећања, бизарна, префињена.

Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осјећања и вулгарности израза. Снага и љепота његове поезије је у изражају.

"Дучићеве вечери поезије"

Награда "Јован Дучић" је награда за пјесништво, а додјељује се сваке године у Требињу. Културна манифестација "Дучићеве вечери поезије", која се одржава сваке године на Благовијести, дан када је умро Јован Дучић, окупља велики број културних и научних радника, стваралаца из Републике Српске, Србије и Црне Горе и осталих земаља у окружењу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.