Име и презиме - Божидар Обрадовић, Занимање - трагач злата

Aлександра ДИКЛИЋ 18.07.2008 22:00

Злато је одувек било симбол престижа, богатства и моћи. И као што су алхемичари некада покушавали да га створе, сада светлуцава магија на обале златоносне реке Пек у источној Србији и њене притоке, доводи авантуристе, љубитеље лепота Хомоља и ловце на благо. Златна грозница поново тресе Србију, а све, што би народ рекао, "у нади да ће им се посрећити".

Један од оних вечитих трагача за златом је и познати српски архитекта у пензији Божидар Обрадовић, заљубљеник у природу и чари које носи проналажење сјајних честица у тимочкој реци, која се улива у Дунав. Обрадовић открива за "Глас Српске" да ове племенитости у водама источне Србије поново има, јер су претходних година, снажне бујице спрале веће количине златоносних зрнаца и нанеле их у речне наносе и спрудове река.

- То је и разлог што је сада све више трагача за златом и што су локалне власти тог краја Србије почеле да размишљају о Пеку као туристичкој атракцији - објашњава Обрадовић, који је недавно стигао са "златне реке" у свој дом на Дорћолу, доносећи два нова грама.

У протеклих двадесетак година он је посвећен потрази за благом у долинама тог дела Србије, а из његовог пера изашле су и стручне и корисне књиге посвећене овој тематици. Каже да златоносних садржаја у рекама има на потезу од кучевског краја у па све до Мајданпека, али највише надомак самог Кучева. Додаје да је финоћа злата у тим водотоковима 75 до чак 95 одсто. И мада многи читаво лето и жарке дане, до заласка сунца проводе у води до колена трагајући за благом, он у златоносне крајеве одлази два пута годишње. Углавном током лета. Док неки не губе наду да ће им се улов исплатити, нашем саговорнику је испирање злата искључиво хоби и уживање у природи. Никако жеља за зарадом. Боравак крај реке је, истиче он, умирујући и потпуно опуштајући, као и у том читавом питомом крајолику овенчаном шумама и пашњацима. Па, ако вас пут нанесе тамо, туристички, послом или у посету пријатељима, не пропустите његов савет да бар једном пробате ту златну авантуру.

- Највише људи у тај крај стиже почетком јуна када се у Кучеву одржава традиционална манифестација "Хомољски мотиви". Тада испод моста на Пеку, локално становништво испира злато и то је права атракција за бројне госте и туристе. Нарочито бљесне ли златно зрнце на сунцу. Тада нико не може да одоли да се и сам не окуша у овом послу - прича нам.

На златоносне реке водио је групу шведских туриста који су чули за њих. A када је одлазио у Хомоље, сретао људе из много земаља света које је авантуризам довео на исток Србије.

Било је међу њима ранијих година и оних који су му, како се сећа, рекли да су из Републике Српске. Чули за злато на дну река, па дошли. Неке је довела знатижеља, али било је и оних који су мислили да се од тог посла могу овајдити.

- Већину је занимало како све то изгледа и, наравно, када су већ дошли, хтели су и да се опробају у тргању за златом бар једном - преноси нам њихове речи.

Нека од богатих знања, Обрадовић је преточио у књигу "Испирање злата из речних наноса", у којој је потанко објаснио овај процес. Завршио је и текст другог дела "Израда опреме за испирање и експлоатацију", али ће оно на светлост дана, тек када прикупи новац за издавање. Он објашњава да је већа, односно индустријска експлоатација скуп процес, али су, како истиче, индивидуалним ловцима или групама које крену у потрагу за драгоценим речним саставом, довољна врло скромна средства.

- Потребан је дрвени испирач који прави локално становништво. Дуг пола метра и широк 25 сантиметара. Уз то иду мотика и лопата и можете да почнете да трагате за златним честицама у реци - прича нам.

Његова сигурна процена је да уз целодневни рад, ако сте "срећне руке", можете да нађете бар пола грама злата. Можда и више.

Људи који су се већ опробали у потрази уз помоћ ових скромних алатки, прозвани су и "копачима злата". Становништво источне Србије зове их и "ловци на благо", а они мотиком заграбе у речни нанос и убацују га уз помоћ лопате у испирач.

- Није вам потребно ни оштро око, јер сјај се лако запази - каже Обрадовић.

Указује нам на битну разлику између "испирача" драгоценог речног садржаја и осталих "ловаца".

- Испирачи су вам као прави риболовци заљубљеници у тај спорт, а они други који пецају или лове животиње, односно убијају их и свој плен поједу. Е, тако и ови што јуре за златом да би га уновчили, ти ловци, се разликују се од нас који све своје златне трофеје извађене из реке, чувамо - објашњава наш саговорник.

На наше питање како је све почело, овај Београђанин одговара да је за то крив његов авантуристички дух и пасија чије је име путовања.

Тако га је осамдесетих година прошлог века пут одвео и у источну Србију.

- Уживајући у лепотама влашког краја запазио сам на обалама Пека старца који је покушавао да у свом испирачу пронађе злато. Сишао сам до њега, било ми је занимљиво како то ради и наставили смо заједно. Од тада сам заражен овим ужитком и не пропуштам ниједно лето, а да не одем на Пек - прича нам.

За две деценије у кориту Пека пронашао је нешто више од 200 грама. Његов први улов био је тежак грам и по и завршио је са осталим драгоценим металом сакупљеним током свих тих година.

Пронађено злато данас је његово сећање и повод за разговоре са унуцима. Јер, из златоносних предела донео је и многе приче и анегдоте које је чуо од испирача са Пека.

- Да злата има у источној Србији знало се од давнина. Тако су се још пре Другог светског рата неки од сељака из тог краја служили разним лукавствима да би на своја имања привукли иностране концесионаре.

Aли, како наглашава, сналажљивост због преживљавања била је неопходна у овом сиромашном крају, где је почетком прошлог века, злата било много мање него у дугој историји Потхомоља.

Каже да су реке источне Србије осиромашиле златом, јер је оно дуги низ векова експлоатисано. Огромне количине драгоцености вадили су из реке, још пре нове ере, прапреци данашњих Италијана.

- Римљани су у другом и првом веку пре нове ере, практично испрали три четвртине од укупног блага у најзлатоноснијим деловима река. Било је то у време када су покорили и као своје провинције држали Мезију, односно Србију, Дачију, то јест данашњу Румунију, и Тракију, односно Бугарску - прича Обрадовић.

На испирању злата је, каже, радило око 50 хиљада робова. Оно је одношено у Гамзиград, у царску ковницу и ливницу, где је претапано у делове од по неколико килограма тежине, ударан му је царски печат, а онда је одвожено до Сингидунума, данашњег Београда.

Он наводи да је овај крај кроз који су после старих Римљана прошли многи освајачи, данас и прави рај и за нумизматичаре.

- Потхомоље је златна кока Србије и могло би да буде и пожељнија дестинација од "Дракулиног замка" у суседној Румунији, само ако би било мало више слуха за туризам. У сливу Пека површине 1.236 километара много је трагова древног рударства на местима где су биле топионице, или у деловима који леже уз рудишта. И данас се често могу пронаћи делови рударског алата, новчићи из предримског и римског доба и други остаци који представљају сведочанство те богате и бурне историје - открива наш саговорник.

До Првог светског рата у воденом току Пека је, како открива, могао да се пронађе и грумен злата тежак 18,5 до 19 грама.

- Данас је то само пусти сан, али простора за експлоатацију, као што сам рекао, поново има - тврди Бранко.

Он наводи да, иако су многи алувијони у Србији "препрани", нема бојазни да је злато ишчезло јер...

- Још постоји добар број њих који нису експлоатисани и врло су интересантни. Они мањи алувијони могу бити занимљиви испирачима злата који раде сами или долазе у мањим групама - додаје.

За природне лепоте на истоку Србије на чијим се просторима преламала бурна освајачка историја, председник Удружења копача злата је успео да заинтересује министарства рударства и енергетике и туризма.

Маг за трезоре

Божидар Обрадовић је тражењу злата посветио своје слободно време, а године рада провео је, пре тога, као саветник за изградњу трезора. Био је један од водећих учесника у изради њихових пројеката.

Клуб љубитеља природе

Седиште копача злата "Хадријан" је у Обрадовићевом београдском дому. Међутим, када је Божидар отишао да га региструје, није му пошло за руком да га назове удружењем испирача злата, јер је претпостављенима засметало што у називу носи и име ове скупе драгоцености. Морао је зато да га званично назове Клуб љубитеља природе. Aли, од свог наума није потпуно одустао. Осмислио је чланске карте на чијој је плавичастој полеђини жути копач са испирачем у рукама и текст:

"Ушао си у клуб љубитеља и заштитника природе и испирача на рекама, онога што је вредно. Срећно!"