Европа се прикључила Семберији

Европа се прикључила Семберији 28.06.2010 18:00 | Тихомир Несторовић

Када се прикучи ријеци Сави, идући широким асфалтним путем од Раче, некад гласовитог лучког мјеста и жељезничког чворишта, иза модрих врбака и бјелила топола, укаже се гранични прелаз Рача - модерна грађевина са пратећим објектима: паркинзима, пролазима, кабинама, инспекцијом, прегледима....

И он је узаврео као што је некада била Рача, само умјесто лађара, скелеџија, жељезничара, анимир дама, сјецикеса, угланцаних официра са уштогљеним брчићима, гонича стоке и другог бјелосвјета, сада су ту рубостне камионџије, улицкани кондуктери аутобуса, цариници, полицајци - и, опет, бјелосвјет, али из нашег времена.

Ври овдје мирисом и бојом нашег времена. Тутњи и путује свијет преко ријеке у даљине далеке, али преко ријеке долази у семберску равницу и бијели свијет у стотинама камиона, шлепера, тегљача и хиљадама аутомобила који у скоро свакој секунди прелазе границу.

На срећу, за путнике нема дужег задржавања. Уобичајена је контрола докумената и возила, па пут на четири точка. A онда иза кривине одједном израња колос - гвоздени мост. Жељезна грдосија. Наткриљује уснулу ријеку која се одмара од тек протутњалог поводња. Очекује нове воде од киша.

Мост бајковито изгледа. Моћан је и висок. Можда двадесет, тридесет, али и свих педесет метара изнад коловоза. Путнику се чини да се конструкција моста својим сивилом стопила са бојама околних шума, неба и ријеке.

Рачански мост. У пјесмама опјеван. Хоће га и приче. Има много кажа о њему: о томе како су неимари тражили близанце брата и сестрицу да их уграде у његове темеље, како су се од тога плашили Страхиња и Стјепанија из оближње чобанске колибе породице Васелића.

- Били смо послушна али несташна дјеца. Посао нам је био да свако јутро у велику плетену корпу покупимо кокошија, пачија и гушчија јаја и да их носимо на рачанску пијацу. Старија браћа и отац гајила су доста стоке и обрађивали тридесетак хектара њива. Онда је километар даље од наше колибе почела градња великог моста. Пролазили смо поред градилишта, а дјечија знатижеља је учинила своје - увијек смо каснили на пијацу, али и у повратку. Ко зна колико смо посматрали градитеље моста. Онда је неко пронио глас да ће се у темеље моста узидати брат и сестра Страхиња и Стјепанија јер мост не може да се одржи. Били смо веома уплашени, па смо надалеко заобилазили градилиште, а код колибе се нисмо одвајали од оца. Имали смо десетак година, а тек касније смо схватили да су нас то само плашили да бисмо били послушнији - приповиједао је некада о градњи моста сада упокојени Страхиња Васелић.

Слично њима од узиђивања у камене темеље моста плашила су се и остала дјеца, браћа и сестрице, из Броца, Балатуна и Велиног Села: Раде и Радмила, Томо и Томанија, Сретен и Спасенија... Мост је, на њихову срећу опстао на ријеци, па они нису уграђени у његове камене куле.

Ипак, градња моста је Семберцима доносила велике невоље. Много их је радило на градилишту моста, прилазних рампи, кесона (стубова у води) и других објеката, па их је већина оболијевала од плућних болести.

Много је прича о мосту на Сави код Раче и око њега. Приповиједа се о поводњима и чамцима, о овчарима и говедарима, сватовима и невјестама, побјегуљама и момцима, бостанџијама и надничарима, возовима и путницима...

Бујао је живот око моста и преко моста. Приповиједа се у равницама о томе како су се на стубове у води низали сплавови уморених јасеновачких жртава, како је он у минулом рату био мост спаса за десетине хиљада избјеглица из Хрватске и Крајине, како су се некада због дјевојака на њему песничили сремски и семберски момци...

Скакање с моста одувијек је био изазов а то су смјели чинити само најодважнији, најспособнији и, руку на срце - они који памећу нису саставили око љеске. Скакати с камених носећих стубова, петнаестак метара висине и није нешто посебно, али са платоа куда пролазе возови и возила, велика је опасност.

И пењање уз гвоздену конструкцију моста по опасностима је изнад скокова у ријеку. На прсте једне руке могу се избројати момци који су се пењали на његове врхове. Посљедњи је био некадашњи брочански милиционер Саво Јеремић, родом из Посавине. Веле, приповиједао је људима, никада у животу, па ни у рату, није био тако близу смрти као на врху моста - на грби како тај највиши дио моста називају Семберци.

На тој висини, равној двадесетпетоспратници, дувају снажни вјетрови и тешко се човјек, и када лежи на широкој конструкцији, може одржати да се не стрмекне у ријеку. Слично приповиједају и мајстори који боје мост. Они, додуше, за пењање на мост користе најсавременију алпинистичку опрему.

Гучево и Лозница су, ваздушном линијом, седамдесетак километара од моста на Сави, а његово двориште шест километара. Зато сада његови рођаци у шали веле да сви фамилијарно имају око соколово.

У ствари, тај гласовити мост требало би да се зове брочански, јер се налази, као и садашња царинарница, дубоко у атару семберског села Бродац, али су га, ето, везали за Рачу - некадашњу узаврелу лучку варош на Сави, жељезничко чвориште са великом жичаром преко ријеке.

Та жељезна грдосија значајно је и усудно баш утицала да Рача спласне - однијела јој је безбједан прелаз преко ријеке - и гле ироније - и сада носи име те гласовите вароши, сада убогог сеоцета са десетак шћућурених кућица на оштрој кривини асфалтног пута.

Без сумње овај мост је и у наше вријеме највећи саобраћајни објект у сремској и семберској равници. Грађен је неколико година. И прихватили су га као рођака равничари са обје обале. Овај нови, који је накалемљен, уз тај гласовити, краљевски мост, изгледа неће ни пјесма нити прича. Није ни по мјери нити по укусу равничара. Обичан је и раван. Безличан.

Уз њега се сада приводи крају изградња новог, друмског моста именом "Европа". Прикучила се "Европа" семберској равници, али јој је градња протекла посве тихо - без једне једине приче или анегдоте. Очигледно је да "Европу" неће приповијетка. Нити пјесма. Неће је, па неће. Стари мост је, ипак, сембрски и сремски понос. И усуд. Њихов је.

Градитељи Италијани

Мост на Сави код Раче градили су углавном Италијани, који су неуморно хватали жабе и змије по оближњим мочварама јер их је било у изобиљу, и сладом се сладили једући их увече уз ватру.

Чудом су се чудили Семберци да Италијани једу ове водоземце и гмизавце, кад у околним њивама има младих кукуруза, у воћњацима укусног воћа, у колибама млијека, сира, кајмака, проје, погаче, јаја, прасаца, јагњади... Aли о укусима није расправљати. Понекад Семберци, када буде најезда змија и жаба, пожеле да однекуд стигну градитељи Италијани и да их ослободе напасти.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица