Александер Дорин: Званична верзија догађаја у Сревреници измишљена прича

Умјесто наведеног броја од око 8.400 убијених, он је дошао до података да је у Сребреници послије њеног пада укупно страдало око 2.000 Бошњака, од чега су 1.450 њих настрадали као жртве освете.

- Теоретски, могло би бити идентификовано мало више од 3.300 људи који имају везе са Сребреницом. Од тога је око 1.300 оних који су страдали 1992, 1993. и 1994. године. Већина и једне и друге групе страдала је у борбеним дејствима. Све тврдње које иду преко те цифре су чисте измишљотине, преваре и лажи. Нико није нашао око 7.000 жртава из Сребренице, то је чиста лаж. У мојој другој књизи о Сребреници, која се зове "Сребреница - како се заиста збило", објавио сам како је на томе радила Међународна комисија за тражење несталих (ИЦМП) - износи Дорин и на "Фејсбуку" сазнања до којих је дошао дугим истраживањем.

Каже да се 6.000 припадника Армије РБиХ повукло прије уласка ВРС у Сребреницу, да им се придружило око 2.000 бораца из Жепе, као и 4.000 цивила, од којих је велики дио био под оружјем. Иза себе су ти борци оставили 25.000 цивила које је ВРС евакуисала. Он износи податке о томе како тада бошњачки представници и УН потврђују да у Сребреници није уопште било злочина, као и холандски војници, те да је невјероватно да је ВРС негдје ухапсила и стријељала 7.000 до 8.000 заробљеника у вријеме кад нико од међународних посматрача и војника није био спријечен да се слободно креће у региону.

Он износи и да холандски генерал Ханс Коузи у својој књизи пише да у Сребреници није било геноцида, те наводи имена холандских војника који изјављују да је евакуација цивила изведена без инцидената.

Иницијатори званичне верзије о Сребреници су, каже, и поред тога ширили тврдњу да је ВРС у Поточарима одвојила 1.000 војно способних мушкараца од осталих и да су негдје одведени на стријељање, док у извјештају холандске владе о догађајима у Сребреници, познатом под називом "НИОД-Репорт", стоји да у Поточарима није било војно способних мушкараца, те да нема потврде о хиљаду ухапшених.

- На спомен-камену у Поточарима стоји да је број жртава геноцида најмање 8.372, али да ни тај број није коначан. Ту смо већ код прве манипулације. Први списак наводно несталих особа је обухватао око 7.400 имена. Који нормалан човек може да схвати да има скоро 1.000 мртвих више него што их је нестало - каже Дорин.

Он подсјећа да то није чудно, јер је бошњачка страна донедавно тврдила да је у рату страдало 250.000 Бошњака, али да је то демантовао директор ИДЦ-а Мирсад Токача, износећи податке о укупно 98.000 страдалих на све три стране у рату. Дорин износи и податке које је објелоданио помоћник начелника за борачко-инвалидску заштиту општине Сребреница Несиб Бурић о 2.000 погинулих бораца у Сребреници прије јула 1995. године. На основу прегледа 33 изјаве припадника колоне који су се успјешно повукли из Сребренице према Тузли, он утврђује да се њихове изјаве о сукобима са ВРС разликују од тврдњи о неколико погинулих, до неколико стотина погинулих за исти догађај.

- Постоји статистика из 1994. године о томе колико људи живи у Сребреници. По тој статистици, коју је потписао тадашњи председник Председништва општине Сребреница Фахрудин Салиховић, тада је тачно 37.255 људи живело у Сребреници. UNPROFOR је 4. августа 1995. године у Тузли регистровао 35.635 лица која су стигла из Сребренице. То је разлика од мало више од 1.600 људи. Али у том документу Салиховић наглашава да тај документ не би требало давати међународним организацијама на увид зато што они калкулишу бројем од 45.000 становника. То је разлика од скоро 8.000 људи који уопште нису постојали - каже Дорин. 

Послије вишегодишњег истраживања, додаје он, и хашки истражилац Дин Манинг је у извјештају из 2000. године објавио да су пронашли 2.000 лешева које су тражили у масовним гробницама 50 километара око Сребренице. А позната је чињеница, додаје, и да српски стручњаци и патолози у току ископавања лешева нису смјели да буду на лицу мјеста.

Он истиче и случајеве манипулација великим бројем људи са списка "несталих". Наводи да је историчар Миливоје Иванишевић упоређивао списак наводно несталих са изборним листама из 1996. године, кад је пронашао да је на списку гласача око 3.000 имена оних који су такође на списку наводно несталих.

Он наводи и Токачину изјаву кад је рекао да је пронађено 500 живих Бошњака чија су имена била на списку несталих у јулу 1995. године. У књизи команданта бошњачких снага у Сребреници Насера Орића, каже, стоји да су прије 1995. године у Сребреници погинула 1.333 борца Армије РБиХ, а да се касније испоставило да су се 954 имена тих бораца нашла на списку несталих.

Додаје и изјаву из Борачке организације РС (БОРС) према којој је од броја укупно несталих скоро 1.000 оних који су умрли прије пада Сребренице, додајући и да је доказано да су свједоци лагали у току сарадње са судом.

Дорин је дошао и до сазнања у вези са "сребреничким видео-снимком" који је обишао свијет и за који се тврди да је на њему приказано стријељање шест муслиманских затвореника послије пада Сребренице. Он каже да је то снимљено 1993. године у околини Трнова, а осветничко је дјело паравојне формације "Шкорпиони" за злочине над српским живљем у трновској општини.

- У јулу 1995. године у новинама "Торонто стар" објављен је интервју са Насером Орићем. Он је с поносом причао да су он и његова јединица снимили како су у региону Сребренице и Братунца масакрирали Србе. Тај видео-запис пустио је репортеру рекавши да је његова војска у једном једином селу убила 114 Срба. Нико од западних медија није се згрозио над тим - каже Дорин.

Додаје да је невјероватно и то што је Хашки трибунал објавио да је у предмету "Сребреница" уништено хиљаду страница доказног материјала, а да је као разлог за то наведена тврдња да "нема довољно мјеста за архивирање докумената". Констатује да нормалан човјек не може да повјерује у то, те да на свијету нема правне државе у којој се доказни материјали уништавају прије завршетка процеса.

- Зато је Сент Луис, у држави Мисури у САД, ново место становања великог броја веома живих "жртава Сребренице" - закључио је Дорин.

Истина

Александер Дорин рођен је и одрастао у Швајцарској, али води поријекло из БиХ. Отац му је из Санског Моста, а мајка из Новог Града. Његовим родитељима је у НДХ у току Другог свјетског рата побијено око 90 одсто фамилије, од које је дио завршио у Јасеновцу. Родитељи су му 1966. из Србије отишли у Швајцарску, гдје су, каже, водили нормалан живот све до 1991. године кад је почео рат у бившој Југославији. Тада су почели да их нападају бивши пријатељи, чак и физички, само зато што су Срби, које су медији представили као монструме, изокрећући истину. Он је одлучио да крене у потрагу за истином о рату у БиХ и до данас је објавио неколико књига. Каже да је хтио да сазна да ли је Сребреница заиста једини случај за вријеме ратова у бившој Југославији о којем западни медији нису лагали, али да је дошао до сазнања да је Сребреница врхунац антисрпске пропаганде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.