Афирмисање злочина у Олуји понижавањем Срба

Борислав Микелић, бивши премијер РСК
Афирмисање злочина у Олуји понижавањем Срба

Приликом обиљежавања 16. годишњице хрватске војне операције "Олуја" 5. августа 2011. године у Книну, Иво Јосиповић је изјавио да неће проћи дуго времена када ће Срби из Крајине заједно са Хрватима славити "Олују", односно 5. август као дан побједе у домовинском рату, након што прихвате историјске чињенице везане за Други свјетски рат које су на страни хрватског народа и хрватске државе.

Да би бар донекле потврдио своју оцјену дату 5. августа 2011. године у Книну Јосиповић је на перфидан начин наставио да у својој државничкој активности понижава у првом реду крајишке Србе кроз величање хрватске злочиначке војне операције "Олуја", па је у Книн 5. августа 2012. године на обиљежавање 17. годишњице "Олује" позвао познатог српског конвертита Вељка Џакулу, предсједника НВО Српски демократски форум и предсједника ванпарламентарне Демократске партије Срба у Хрватској да га промовишу у свог Секулу Дрљевића, јер је ХДЗ-ова власт још 1991. године у свог Секулу Дрљевића промовисала Милорада Пуповца.

Дакле, Јосиповићу није требало много труда да приволи Џакулу да дође у Книн на обиљежавање годишњице злочиначке војне операције како би као једини српски представник потврдио легитимитет "Олује". Тако је Џакула јавно стао на страну хрватских бојовника, државника и политичара, који хрватску војну операцију "Олуја" из 1995. године оцјењују као величанствену побједу у домовинском рату, иако је Хашки трибунал у прољеће 2011. године осуђујући хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача хрватску војну операцију "Олуја" из 1995. године квалификовао као заједнички злочиначки подухват државног и војног руководства Хрватске, јер је за вријеме и након операције "Олуја" уз опљачкану и уништену приватну имовину, пред кућним прагом ликвидирано око 2.000 недужних крајишких Срба од којих је било 532 жене и 19 дјеце.

Такво понашање Џакуле и вишегодишња активност Пуповца, нису изненађење за избјегле и прогнане Србе из Крајине, јер су Пуповац и Џакула дуги низ година били у функцији спровођења политике ХДЗ-ове власти, а сада се Џакула преселио код Јосиповића. Међутим, много је трагичније за политичку сцену у Србији, што су Пуповац и Џакула 2008. године на промотивном скупу Демократске странке подржали њен изборни програм, а четири године касније Џакула и Миодраг Линта, након што су направили политички салто-мортале, појавише се на предизборном скупу СНС-а.

Историјске чињенице на страни Срба

Оцјењујући "Олују" као величанствену побједу хрватске војске у домовинском рату, Јосиповић је позвао крајишке Србе да прихвате историјске чињенице везане за хрватску државу и њено стварање и да заједно са Хрватима сваке године 5. августа обиљежавају "Олују" као своју, што је равно позиву Јосиповића да се Срби одрекну своје православне вјере и кроз прекрштавање узму католичку вјеру, а то могу само јањичари као што је Џакула. Као добар познавалац историјских прилика везаних за Србе како од бивше Војне Крајине и Аустроугарске, преко Другог свјетског рата, подсјетио бих Јосиповића на необориве историјске чињенице које су на страни Срба из Крајине, а да се не бих враћао превише уназад, односно на положај Срба у бившој Војној Крајини и Аустроугарској монархији, задржаћу се искључиво на чињеницама у вези са Другим свјетским ратом и борбом против фашизма у периоду 1941-1945. године.

Срби из Крајине не само да су на позив Комунистичке партије Југославије и Комунистичке партије Хрватске 27. јула 1941. године у мјесту Срб у Лици дигли народни устанак против окупатора наше земље од стране Хитлерове Њемачке и њихових слуга НДХ Анте Павелића, већ су кроз партизански покрет дали пет партизанских дивизија које су се бориле на ширем простору Југославије, дајући огромне жртве у борби против фашизма и нацизма у Другом свјетском рату. На другој страни фашистичка творевина НДХ Анте Павелића је вршила геноцид над крајишким Србима и српском дјецом.

Управо су те чињенице биле основни разлог да се након Другог засједања АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943. године, кад су дефинисани темељи нове Југославије, у Топуском 8. на 9. мај 1944. године одржи сједница највишег законодавног тијела Хрватске (ЗАВНОХ) на којој је донесена обавезујућа Резолуција у чијој тачки 8 се подвлачи, да неће и не може бити слободне и демократске Хрватске у којој Срби неће имати сва права као и Хрвати, јер су у борби против фашизма дали немјерљив допринос и огромне жртве, што је био основ да Хрватска постане федерална јединица у саставу нове Југославије. У супротном Хрватска би се нашла на страни земаља поражених у Другом свјетском рату, јер је у њој НДХ била на власти све до 8. маја 1945. године када је ослобођен Загреб. Опредјељење делегата ЗАВНОХ-а било је садржано у свим донесеним уставима Хрватске након Другог свјетског рата, да су Срби у Хрватској државотворан и конститутиван народ.

Међутим, доласком ХДЗ-а на власт у Хрватској, половином 1990. године, чији је програм почивао на идеологији НДХ из 1941. године, та уставна одредба да су Срби у Хрватској конститутиван и државотворан народ престала је да важи, јер је на основу приједлога ХДЗ-ове власти крајем 1990. године, донесен нови Устав Хрватске, за који су гласали заступници СКХ-СДП Ивице Рачана из којег су Срби избачени као конститутиван и државотворан народ насилним политичким путем по моделу један човјек - један глас, остављајући у Уставу одредбу да је суверенитет хрватског народа недјељив, чиме је на најгрубљи начин поништена Резолуција ЗАВНОХ-а из Топуског, иако Срби у Хрватској током 1990. године никаквом негативном активношћу нису допринијели да 22. децембра 1990. године хрватски Сабор тако поступи. Напротив, они су масовно гласали за листе СКХ на парламентарним изборима у Хрватској крајем априла 1990. године.

Обрачун са Србима у Хрватској започео је непосредно након доласка на власт ХДЗ-а половином 1990. године, прво масовним отпуштањем са посла у урбаним срединама, кад је без посла само у љетним мјесецима остало око 10.000 Срба који су били запослени у органима управе, полицији, просвјети, здравству, културним институцијама и средствима јавног информисања. Истовремено је услиједило повлачење наоружања од резервног састава милиције из већинских српских општина на подручју западних дијелова Крајине, до тајног увоза наоружања преко Мађарске за припаднике ХДЗ-а на територији Хрватске, да би крајем 1990. године услиједио завршни ударац у обесправљивању Срба у Хрватској њиховим избацивањем из Устава Хрватске као конститутивног и државотворног народа и свођење Срба у националну мањину са истим правима која имају Роми, Мађари и италијанска мањина у Истри, Русини, итд. Све је то претходно било учињено да би у прољеће 1991. године ХДЗ-ова власт инсценирала грађански рат са крајишким Србима, упадима хрватских специјалаца у средине са већинским српским становништвом као што је био Пакрац, Плитвице и Борово Село, подводећи ту активност као одбрану од агресије ЈНА на Хрватску. Оружане сукобе са крајишким Србима искористило је политичко и државно руководство Хрватске са Фрањом Туђманом на челу и на основу одредбе новог Устава Хрватске да је суверенитет хрватског народа недјељив, Сабор Хрватске је 25. јуна 1991. године донио одлуку о проглашењу независности Хрватске, што је био додатни разлог за увећање оружаних сукоба са крајишким Србима, као и блокирање касарни ЈНА у урбаним срединама.

Такав развој догађаја на терену произвео је нове пријетње припадника ХДЗ-а према урбаним Србима, који су масовно напуштали своје станове и кренули у избјеглиштво. У само два мјесеца 150.000 урбаних Срба је избјегло и то углавном у Југославију, а ХДЗ-ова власт је њихове станове уступала новопридошлим припадницима оружаних снага Хрватске који су након обраде напуштали редове ЈНА.

Дакле, Јосиповић би морао уважавати историјске чињенице као декларисани антифашиста, а оне су апсолутно на страни Срба у Хрватској, а не да својим позивом оваквим као што је Џакула понижава крајишке Србе, тражећи од њих да прихвате историјске фалсификате кроз величање домовинског рата и војних операција "Бљесак" и "Олуја".

Фалсификовање истине о устанку

Након што је неофашистичка ХДЗ-ова власт, чији је програм почивао на идеологији НДХ из 1941. године, крајем 1990. године у Сабору Хрватске уз пуну асистенцију СКХ-СДП, доношењем новог Устава Хрватске, погазила Резолуцију ЗАВНОХ-а, десетак година касније када је Хрватска истакла кандидатуру за чланство у ЕУ, чији су темељи засновани на антифашизму, хрватско државно и политичко руководство се одлучило да се врате борби против фашизма, па су донијели одлуку да је сисачки партизански одред у шуми Брезовица 22. јуна 1941. године дигао устанак против фашизма, односно Хитлерове Њемачке и усташке НДХ Анте Павелића, што је ноторна историјска неистина.

Добрим познаваоцима политичких прилика и догађаја на подручју бивше Сисачко-банијске регије, за вријеме и након Другог свјетског рата, којима и сам припадам, уз неколицину бораца Седме банијске дивизије, који су још живи, те њихових потомака, познато је да устанак против окупаторске Хитлерове нацистичке Њемачке, Мусолинијеве фашистичке Италије и њихових слуга злочиначке усташке НДХ Анте Павелића, 22. јуна 1941. године није дигао никакав сисачки партизански одред у шуми Брезовица код Сиска, већ су устанак против фашизма и домаћих квислинга на позив КПЈ и организационо учешће неколико чланова руководства КПХ, дигли лички Срби 27. јула 1941. године у Србу у општини Доњи Лапац. Кретања на Сисачко-банијској регији и Кордуну прије дизања устанка против фашизма у Лици 27. јула 1941. године изгледала су овако:

 

•      На основу директиве руководства КПЈ и договора ужег руководства Комунистичке партије Хрватске са организаторима устанка за подручје Кордуна и Баније почетком јула 1941. године у шуми Абез на Кордуну 44 храбра банијска Србина, предвођена неустрашивим Васиљом Гаћешом извршили су напад на Жељезничку станицу у Банском Грабовцу 22. јула 1941. године у којој се налазила група наоружаних усташа, који су дошли на Банију да хараче за усташку НДХ. У том нападу банијски Срби су заробили значајну количину наоружања, након чега су се повукли у познату банијску шуму Шамарица, спремајући се за масовни и организовани народни устанак против НДХ на Банији.

 

•      Већ сутрадан је услиједила крвава одмазда усташа НДХ над недужним Србима из банијских села, кад је на свиреп начин заклано око 1.300 Срба са Баније, од најмлађе до најстарије доби, а након покоља су их закопали у заједничку гробницу у непосредној близини Жељезничке станице у Банском Грабовцу. Од тог дана маса Срба са Баније се повукла у шуму Шамарица, спремни за отворену борбу против НДХ Анте Павелића.

 

•      Будући да се мјесец дана прије тих крвавих догађаја на подручју Баније група од педесетак сисачких комуниста и СКОЈ-еваца односно антифашиста на челу са Владом Јањићем-Цапом и Маријаном Цветковићем повукла из Сиска у оближњу шуму Брезовица код Сиска да би сачували властиту главу од усташке одмазде, јер су усташе дошле до сазнања о њиховим контактима са руководством КПХ, њихова забринутост за своју судбину постала је још већа након догађаја на Банији.

 

•      Послије сазнања сисачких антифашиста, који су се налазили у шуми Брезовица код Сиска о томе шта се десило на Банији 22. и 23. јула 1941. године, поготово да је тамо био масовни покољ Срба у селу Бански Грабовац, као и сазнање да су се банијски устаници организовали са Васиљем Гаћешом на челу плашећи се сличне одмазде од стране усташа као у Банском Грабовцу, Сисачани су курирским путем успоставили везу са вођама банијских устаника на Шамарици да заједнички крену у судар са усташама, што су банијски Срби прихватили.

 

•      Сисачани су се из шуме Брезовица код Сиска пребацили на банијску Шамарицу преко банијских села Петковац и Моштаница, затим преко Калина на Шамарицу и на тај начин се спојили са Србима устаницима на Банији. Сисачки антифашисти нису имали упориште у хрватском народу са подручја Сиска, јер је то подручје било упориште усташа, као што је 1990. године и касније било упориште ХДЗ-а и њиховог највећег "јастреба" Ђуре Бродарца.

 

•      Дакле, никакав устанак против окупатора земље, односно фашизма и квислиншке НДХ 22. јуна 1941. године није дигао сисачки партизански одред и за собом повукао хрватски народ, јер је то ноторна неистина.

 

•      Да су напријед изнесене оцјене потпуно тачне говори податак да је након што су лички Срби у мјесту Срб на иницијативу руководства КПЈ и КПХ 27. јула 1941. године дигли устанак против окупаторске Хитлерове нацистичке Њемачке, Мусолинијеве фашистичке Италије и усташке НДХ, на Банији је формиран Први банијски партизански одред, на чијем челу се нашао неустрашиви Васиљ Гаћеша, да би се одреду прикључили сисачки антифашисти, међу којима су били Владо Јањић-Цапо, Маријан Цветковић и други.

 

•      У наредним мјесецима на Банији су никле нове јединице бораца НОВЈ кроз организовани партизански покрет на Банији, састављене искључиво од Срба, да би новембра 1942. године у мјесту Класнић на општини Глина формирана Седма банијска дивизија са 4.200 бораца, која је након тога учествовала у биткама на Сутјесци и Неретви, вративши се на Банију десеткована са 600 бораца. Након попуне са новим борцима, Дивизија је кренула у завршне операције за ослобођење земље у Илирску Бистрицу.

 

•      Кад је ријеч о сисачком партизанском одреду ког је ХДЗ-ова власт промовисала да је 22. јуна 1941. године дигао устанак против фашизма у шуми Брезовица је ноторна неистина, јер су се сисачки антифашисти утопили у Први банијски партизански одред, из чега није тешко закључити о фалсификату историјских чињеница, поготово што на подручју Сиска након њиховог одласка на Банију није забиљежен никакав отпор хрватског народа против НДХ.

Устанак у Србу

Непобитна историјска чињеница је да су устанак у Хрватској против окупаторске Хитлерове Њемачке и усташке НДХ на основу директиве руководства КПЈ и КПХ дигли лички Срби 27. јула 1941. године у мјесту Срб у Лици, као што су то учинили истог дана 27. јула 1941. године Срби са подручја Подгрмеча у Дрвару и тај се дан, односно датум у читавом периоду након Другог свјетског рата славио као Дан устанка народа у Хрватској и БиХ, све до доласка ХДЗ-а на власт у Хрватској 1990. године. Да се радило о организованом народном устанку против фашизма, говори податак да је у периоду од 27. јула 1941. па до краја 1941. године партизанском покрету приступило око 6.800 бораца од којих је 6.400 било Срба и око 400 Хрвата и других националности. Та бројка се 1942. године увећала на 16.000 партизана од којих су преко 90% били Срби, да би та цифра 1943. године порасла на 28.000 партизана, што је резултовало формирањем пет партизанских дивизија на подручју Крајине. То преведено значи да су Срби из Крајине били носиоци борбе против фашизма кроз Народноослободилачку борбу у Другом свјетском рату.

Довољно је истаћи податак да је учешће Срба из западних дијелова Крајине у Народноослободилачкој борби на подручју Хрватске кроз партизански покрет, односно партизанске јединице НОВЈ у периоду од 1941. до 1945. године било бројчано два и по пута веће од учешћа Хрвата, а жртве Срба су биле веће за четири и по пута од жртава Хрвата, иако је Срба у том периоду било 72% мање од Хрвата. О томе свједочи и оцјена коју је дао Јосип Броз Тито у Билтену број 10 од октобра 1941. године:

"Напредним партизанским борцима још није успјело да увуку у борбу против њемачких нациста и усташа НДХ већинско хрватско становништво у селима и градовима. Дакле, слабост партизанског покрета у Хрватској лежи у томе што углавном обухвата српско становништво са подручја Лике, Кордуна и Баније, а врло мали број Хрвата".

Сасвим је сигурно да су резултати борбе против фашизма у Другом свјетском рату и огромне жртве које су дали Срби из Крајине у тој борби, били основ да се на засједању ЗАВНОХ-а, као највишег законодавног тијела у Хрватској у Топуском 8. на 9. мај 1944. године донесе Резолуција која у тачки 8 гласи:

"Срби у Хрватској у досадашњим борбама дали су невиђене жртве и доказе о својој великој љубави према заједничкој домовини. Као што су се заједно са Хрватима борили против заједничког непријатеља, тако ће заједно уживати плодове побједе и слободе. Неће бити слободне и демократске Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и једнакост као и Хрватима."

Ту Резолуцију ЗАВНОХ-а погазила је неофашистичка ХДЗ-ова власт крајем 1990. године уз пуну асистенцију СКХ-СДП, а тиме и оцјену и резултате заједничке борбе против заједничког непријатеља у Другом свјетском рату и невиђене жртве Срба и њихове доказе о својој љубави према заједничкој домовини из које су 1995. године хрватском злочиначком војном операцијом "Олуја" протјерани са вјековних огњишта.

Хрвати и борба против фашизма

Након што је 10. априла 1941. године формирана усташка НДХ са Антом Павелићем на челу до краја 1941. године у редове НДХ приступило је 108.000 Хрвата од којих је око 30.000 Хрвата било из Херцеговине. Након што је НДХ 21. јуна 1941. године објавила рат САД, Енглеској и СССР-у у састав њемачког Вермахта - НДХ је упутила 30.000 Хрвата као усташе распоређене у три дивизије легионара који су послати на Источни фронт, али су се пред налетом Црвене армије 1943. године вратили "подвијена репа" у Хрватску.

Та бројка од 108.000 Хрвата који су 1941. године приступили НДХ, 1942. била је на нивоу 200.000 Хрвата у НДХ, да би тек након пада Мусолинијеве фашистичке Италије, почетком септембра 1943. године број Хрвата у партизанском покрету био повећан, нарочито у Далмацији и Истри. Дакле, господине Јосиповићу, како видите из само дијела презентованих података, историјске чињенице о учешћу Хрвата у партизанском покрету, апсолутно су на страни Срба у Хрватској, због чега је ваша оцјена о Другом свјетском рату нетачна.

У сагледавању укупних хрватско-српских односа просто је немогуће избјећи оцјене о монструозним злочинима, које су за вријеме Другог свјетског рата починиле усташе НДХ над стотинама хиљада недужних Срба, међу којима је било преко 74.000 дјеце, након чега је у Хрватској било око 800.000 Срба мање у односу на број прије почетка Другог свјетског рата 1941. године.

Међутим, господина Јосиповића није сметало да у љето 1999. године у вријеме NATO-агресије на СР Југославију као антифашиста напише лажну тужбу Хрватске против Србије Међународном суду правде у Хагу за измишљени геноцид над Хрватима 1991. године у Вуковару.

Кад је ријеч о Пуповцу и Џакули ту се ради о двије српске штеточине, јер су њих двојица у протеклом периоду нанијела огромну штету српском народу у Хрватској, као и самој држави Србији, а поготово избјеглим и прогнаним Србима из Крајине.

Сукоб Пуповац - Јосиповић

Умјесто да након обиљежавања 17. годишњице "Олује" у Книну 5. августа 2012. године, коју Хрватска слави као државни празник, јер су тог дана, како истиче државно и војно руководство, извојевали "величанствену" побједу у домовинском рату против агресора - крајишких Срба - којима је Хрватска такође домовина, а коју је на позив Јосиповића увеличао познати српски конвертит Џакула, најоштрије осуде Јосиповићев и Џакулин поступак, јер је то наставак славља над трагичном судбином крајишких Срба, неколико српских организација у Хрватској које контролише Џакула, сачекало је неколико дана да би подржали Јосиповића у његовим квалификацијама изреченим на рачун Милорада Пуповца - саборског посланика и предсједника СНВ, чиме су додатно погоршали ионако тежак и лош статус Срба у Хрватској.

Наравно, бар мени као бившем премијеру Владе РСК не пада на памет да се стављам у одбрану Пуповца у спровођењу погубне политике ХДЗ-ове власти од 1990. године до данас према Србима у Хрватској, а коју је Пуповац обилато помагао, поготово што сам био стални критичар његових активности, због чега сам га још 1994. године оквалификовао као ХДЗ-овог Србина и новог српског Секулу Дрљевића у Хрватској.

Међутим, ни ја као ниједан избјегли и прогнани Србин из Хрватске, односно из Крајине, не можемо стати у одбрану Јосиповићеве политике коју пропагира према српском народу у Хрватској, јер његово величање домовинског рата кроз хрватске злочиначке војне операције "Бљесак" и "Олуја", кад су са вјековних огњишта протјерали око 260.000 крајишких Срба, су даља гажења њиховог људског достојанства у шта спада и Јосиповићева промоција у Книну 5. августа 2012. године познатог српског конвертита Џакуле и његов обрачун у јавности са Пуповцем, ког је оквалификовао да своје политичке позиције, као представника Срба у Хрватској, претвара у етно-бизнис.

Јосиповић као припадник Рачанове странке СДП добро зна да је Пуповац заједно са Станимировићем и његовим СДСС-ом од 2000. до 2004. године био у коалиционим односима са Рачановом владом и у свим каснијим владама ХДЗ-а. Дакле, Пуповац је тада био добар Јосиповићу и Јадранки Косор, односно ХДЗ-овој власти, док није уведен датум уласка Хрватске у ЕУ и тада Јосиповићу није сметало што је Пуповац своју политичку позицију претворио у етно-бизнис, а сад му је потребан Џакула и њих неколико око Џакуле са подручја Крајине са којима ће одрадити признање хрватске војне операције "Олуја" легалне и за Србе.

Тој прљавој активности коју Јосиповић води преко Џакуле основни циљ је да се у жалбеном поступку из пресуде Хашког трибунала уклони по хрватску државу погубна квалификација која гласи да је хрватска војна операција "Олуја" била заснована на заједничком злочиначком подухвату.

 

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана