Зид љубави и плача свједок тужних судбина

Зид љубави и плача свједок тужних судбина 31.12.2013 11:44 | Тања Милаковић

У штабу Гестапоа у Келну налази се зид на коме је исписано више од 1.800 порука бивших затвореника. Међу њима је и неколико ријечи које је свом љубавнику оставила Тола Турска. Зид је остао да свједочи о љубави у временима несреће коју су донијела нацистичка испитивања и прогони.

Нацистичка полиција Гестапо је по Толу Турску дошла само неколико дана прије њеног 20. рођендана. Толу су нацисти већ једном ухапсили двије године раније, почетком 1942, када су је покупили са варшавских улица и присилили да ради у фабрици код Келна.

Утјеху је пронашла у Лолеку, младом пољском војнику који је  такође био на принудном раду.

Ипак, Лолек није био човјек који се лако предаје и убрзо се прикључио покрету отпора. Нацисти су убрзо сазнали за његову групу и Лолек је ухапшен почетком 1944. године. Приликом претреса његове имовине Гестапо је пронашао фотографију лијепе младе бринете, Толе.

Ухапшена је 5. маја 1944. те одведена у посебну установу Гестапоа на периферији Келна. Мучена је и испитивана о покрету отпора, да би на крају била пребачена у сједиште Гестапоа у Келну. Затворена је у ћелију 4, на чијим је зидовима примијетила бројне графите. Биле су то поруке ранијих затвореника.

Одлучила је да учини исто. Урезала је своје пуно име - Теофила Турска. Био је то доказ који би послије њене смрти свједочио да је постојала. Ипак, жељела је да остави још нешто осим имена. Жељела је да подијели и своја осјећања.

"Лолек, због твоје љубави сада патим овдје. Тола", написала је.

Данас, готово 70 година касније, њене ријечи се још могу видјети у некадашњем штабу Гестапоа. Налазе се међу неких 1.800 натписа који су преживјели нацистичку владавину. Захваљујући вриједном раду Вернера Јунга, директора келнског Центра за нацистичку документацију, све ове поруке прикупљене су у књигу "Зидови који говоре".

Поруке су написане на руском, француском, њемачком, пољском и, повремено, на енглеском језику. Постоји хиљаде прича попут Толине, а одиграле су се не само у овим ћелијама, већ широм Трећег рајха.

Као један од највећих штабова Гестапоа у Њемачкој, зграда у Апелхофплацу била је свједок хиљада убистава. У периоду од 1943. до 1944. убиства затвореника дешавала су се свакодневно.

Убијање је још више појачано у новембру 1944, када је регионалним штабовима Гестапоа дозвољено да убијају странце без дозволе из Берлина. У Келну су постављена преносива вјешала на којима је истовремено могло да буде објешено седам особа. Послије погубљења тијела затвореника су бацана на локалну депонију.

Чекање је било други облик мучења, које је Гестапо често упражњавао. У марту 1945. Американци су ослободили Келн, а Гестапо је већ раније напустио и зграду и град. Један амерички војник наишао је на поруке на зидовима, те додао и своју.

"Ерл Хју. Кливленд, Охајо. Трећа оклопна дивизија", написао је у једној од посљедњих порука споменика свима онима који су пркосили Гестапоу. У јуну 1945. још један затвореник посјетио је своју ћелију и написао кратко: "Преживио".

И Тола се вратила. Неким чудом је преживјела рат, а из Келна је послата у концентрационе логоре у Равенсбрику и Матхаузену, одакле је ослобођена у мају 1945. Вратила се у Пољску, гдје се удала и годинама радила као медицинска сестра. Келн је, први пут послије рата, посјетила 1991. те пронашла своју поруку у ћелији 4. Положила је цвијеће за све оне који су страдали у овим ћелијама.

Претрпане ћелије

Како је рат одмицао, ћелије, које су прављене за једног до два затвореника, почеле су да примају и више од 30 особа. Док су неки трпјели страховита мучења, други затвореници остављани су у својим ћелијама данима, па и седмицама без икаквог испитивања.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица