Трачак живота у рушевинама Алепа

За њу је то већ позната рутина - окретање елипса ротора, прасак експлозије барел бомбе и трк ка болници у коју сигурно стижу жртве експлозије. Већина великих зграда поред којих пролази уништене су у сличним експлозијама.

- Пакао никада није далеко - каже Ум (40) док се одмара на колицима испред просторије за трауме. Она је једина жена на овом спрату болнице која ради са тројицом исцрпљених мушкараца који спасавају и лијече жртве рата у Алепу. Она се издваја још по једној ствари, великом пиштољу којег веже за леђа док шије или превија пацијента користећи технике које одражавају њену предратну каријеру шивача свадбених хаљина.

- Дијељење правде у овом рату је постала моја мисија. Више не могу ништа да радим без пиштоља. Користим оружје, а затим долазим овамо да помажем рањенима - каже Сиријка која је у рату изгубила сина и мужа.

Ова контрадикција више и није толико изненађујућа у граду гдје је смрт присутна сваки дан. Њен син Јусеф је погинуо прије три мјесеца док је путовао минибусом у другу болницу у Алепу. У том нападу је настрадало 35 људи и створена је још једна велика рупа у урбаном пејзажу која се тешко распознаје међу рушевинама високим десетинама метара.

- То је био мој најгори дан - каже Абду док сједи у тамној соби своје куће смјештена на крају Старог Алепа. Њен преживјели син Абдула, који сједи поред ње, каже да је са братом 17 година дијелио кревет.

-  Све смо радили заједно, играли се, сањали, расли. Њега сада нема. Шта могу рећи - казао је младић.

Почетком рата њен муж је настрадао од снајпера. Прије 18 мјесеци док је покушавала да извуче рањеног мушкарца из "ничије земље" замало је и сама настрадала. Снајперски метак јој је прошао кроз уста и бедро.

- Било је то само месо. Сада све функционише - прича Абду. Конфликт у Сирији је почео као побуна против владе и демонстранти су заузели улице града 15. марта 2011. године, инспирисани сличним револтима у Египту и Тунису. Међутим, оштар одговор владе на демонстрације довео је до милитаризације побуне и претварања у брутални конфликт.

Агенција Уједињених нација за избјеглице UNHCR је навела да Сирија " представља највећу хуманитарну кризу нашег доба са више од четири милиона људи који су побјегли у иностранство. Више од милион људи избјегло је у сусједни Либан док су остали отишли у Јордан и Турску, чиме је извршен велики притисак на те земље.

Унутар Сирије више од седам милиона људи је расељено и УН наводи да око 60 одсто популације сада живи у сиромаштву. Инфраструктура земље је десектована и експерти наводе да је економија уназађена за 30 година.

У Алепу дневно има само 90 минута струје и услови живота су забрињавајући. На улицама Алепа често се могу видјети цивили како извлаче преживјеле испод руина зграда.

Неки прилази улицама су затворени препрекама као што је случај са улицом гдје су усправно постављена три аутобуса да би се заштитили од снајперске ватре. Аутобуси су окренути у ваздух да би направили жељезни зид насред улице, а око њих се играју дјеца. Град је разорен у грађанском рату, а снаге одане сиријском предсједнику Башару ал-Асаду контролишу сјевер док су побуњеници окупирали југ. Преговори су тренутно утихнули, а сваки претходни водили су ничему.

Процјењује се да је до сада у Алепу погинула 31.000 људи мада би овај број могао бити и већи. Свако ко живи у овом сиријском граду има своју сопствену депресивну причу и причу о губицима које су доживјели. Већина њих, као и Ум Абду, пронашли су начин како живјети међу рушевинама гдје не постоји живот већ пуко преживљавање.

+++++++++++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.