Послије 22 године, роб из Мјанмара коначно слободан

Мјинт Најинг је 1993. имао 18 година. Када је човјек који се представио као агент за запошљавање дошао у његово село у Мјанмару, њему је био потребан посао. Није имао никаког искуства, нити образовања. Послије убеђивања, његова мајка је невољно пристала да му дозволи да ради на индонежанским бродовима.

Агент се вратио по њега и још неке младиће из његовог села баш у тренутку када Мјинтова мајка није била код куће. Морао је одмах да крене. Са породицом није стигао ни да се поздрави.

Мјесец дана касније, Мјинт се обрео на мору. Када је брод коначно дошао до обале индонежанског острва Туал, у сред најбогатијег рибљег царства, капетан брода викао је: "Ви, Бурманци, никада нећете ићи кући. Ви сте продати и нико никада неће доћи да вас спасе".

Мјинт је проводио недјеље и недјеље на отвореном мору, живећи на пиринчу и рибљим остацима, које нико други не би јео. Како је индустрија извоза морских плодова са Тајланда расла, бродови су ишли све даље од копна, у стране воде. Људи су мјесецима, па чак и годинама били заробљени у плутајућим затворима.

Мјинт је био спреман да ризикује све како би поново видио мајку. Једноставно се бацио на под испред капетана и молио за слободу. Умјесто пута у познато, добио је заклетву капетана да ће га убити ако покуша да напусти брод. Бачен је у ланце, три дана без хране и воде. Плашио се Мјинт да ће једноставно нестати и да његова мајка неће знати ни гдје да га тражи.

Када је било посла, људи су радили непрекидно. Нису имали никаквих лијекова, а морали су да пију и прокувану морску воду. Капетан је тукао сваког ко би пао или пожелио паузу. Многи су убијени. Добијао је 10 долара мјесечно, а често ни то.

Ипак, Мјинт је усио да побјегне. Једна индонежанска породица се сажалила на њега, неговала га док се није залијечио, а потом су му понудили храну и смјештај за рад код них на фарми. Пет година, Мјинт је живио тај једноставан сеоски живот, али није могао да заборави Бурму, ни породицу ни пријатеље.

Када је 2001. године чуо да један капетан брода нуди повратак у земљу ако пристану да раде на путу до тамо, Мјинт је пристао. Међутим, нашао се у истој оној ситуацији из које је побјегао.

Успио је поново да напусти тај својеврсни радни логор. Допливао је до обале и нашао се у џунгли на Туалу. Није могао да се обрати полицији, плашио се да се јави и амбасади Мјанмара. Изгубио је скоро деценију живота у ропству, а преживио је вјероватно и мождани удар, јер му је десна рука остала дјелимично парализована.

Почео је да вјерује да је капетан у праву - излаза и бјекства нема. Заборавио је како изгледа његова мајка, а знао је и да би тешко препознао сестру, која је била тек дјевојчица када је отишао.

Негде 2011. више није могао да издржи самоћу у џунгли. Преселио се на остврво Добо, гдје је чуо за малу заједницу бивших робова из Бурме. И даље је живео мирно и тихо, преживљавајући од поврћа које је сам гајио.

Онда је једног дана у априлу сазнао да је влада почела да враћа садашње и бивше робове у њихову постојбину. Званичници су дошли на Добо и одвели Мјинта назад у Туал, острво на коме је некада поробљен, и гдје се придружио стотинама бивших робова.

Одатле је пут водио даље. Након 22 године у Индонезији, Мјинт се вратио кући. Сада 40-тогодишњак, странац у својој земљи. На путу до села, срео је жену средњих година. Загрлили су се. Била је то његова сестра. Ускоро им је и мајка притрчала у загрљај. Мјинт је пао на земљу, у сузама. Коначно слободан.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.