План за спас: Како спречити суперерупцију и уништење Земље?

План за спас: Како спречити суперерупцију и уништење Земље? 07.09.2017 16:14 | Агенције

Човјечанство је већ неколико пута свједочило разарајућим посљедицама супервулкана, попут Везува, који је уништио град Помпеју 79. године, и ерупције Кракатуе 1883. У свету данас постоји двадесетак супервулкана који би могли имати сличне посљедице.

Један од највећих вулкана налази се испод Националног парка Јелоустоун. Јелоустонска калдера је заправо огроман кратер пун магме. Ако би дошло до ерупције и експлозије, није претјерано рећи да би човјечанство било озбиљно угрожено.


Научници НАСА су предложили план који би помогао да се супервулкан охлади, а у међувремену и послужи као извор електричне енергије. У плану који су подијелили са ББЦ-јем, они објашњавају на који начин можемо црпјети енергију док се вулкан не охлади, али и претворити геотермалну енергију у електричну.

"Примарно је да сачувамо планету од Јелоустона", каже др Брајан Вилкокс, свемирски инжењер НАСА.

Суперерупција би могла да распрши стотине кубних километара магме. Срећом, такве ерупције су права ријеткост. Посљедња те јачине се догодила прије 74.000 година, много прије него су настале прве цивилизације. Геолошки докази показују да се ерупције Јелоустоунске калдере догађају на сваких 600.000 до 800.000 година. Посљедња је била пре 640.000 година.

"Иако је мало вјероватно да ће се десити у нашем вијеку, сигурно је да ће до ерупције кад-тад доћи. У неком тренутку ће експлодирати и тада ће бити јако страшно", објашњава он.

Када би дошло до ерупције све у кругу од скоро 100 километара би било спаљено. Вајоминг и околне државе би биле прекривене слојевима вулканског пепела, а он би стигао чак и до Сјеверне Америке. Гасови и прашина би замрачили Сунце и свијет би доживио „вулканску зиму" која би трајала више од 20 година.

Иако звучи као страшан и врло могућ сценарио, Вилкокс и његове колеге кажу да могу смањити ризик тако што ће бушити у врелу стијену надомак језгра вулкана. Вода која би се упумпавала у рупу и враћала на површину под температуром од 315 степени Целзијусових би помоћу турбина могла да се претвори у електричну енергију. Охлађена вода би касније могла да се враћа назад у подземље и „хлади" вулкан.

У овом случају се подразумијевају екстремне мјере опреза како само бушење не би било окидач за ерупцију. То је могуће само ако се бушилица буде полако приближавала језгру вулкана.

"Већина људи мисли да су супервулкани невјероватно велики вулкани у односу на друге. Не ради се уопште о томе већ о ономе што вулкан крије испод. Страшно је када вулкан одједном избаци нешто што чува годинама уназад", каже он.

Пројекат би коштао 3,46 милијарди долара, а до потпуног хлађења морало би да прође неколико хиљада година. За то вријеме умањивала би се могућост од ерупције, а експлоатисала би се електрична енергија из вулкана.

Иако су готово сви инжењери против овакве идеје, др Вилкокс се нада да ће се о њој барем расправљати јер ће у супротном ерупција овог супервулкана бити узрок 99 одсто смрти у свијету и додаје да је геоинжењерство будућност која ће спасити планету.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица