Заборављен у СФРЈ а био је Мусолинијева будућност

Агенције
Заборављен у СФРЈ а био је Мусолинијева будућност

Раша је најмлађи град у Истри. Саграђена 1937. из темеља, а дио је Мусолинијевог програма који је укључивао градњу 12 нових градова за раднике.

Она је једини примјер потпуно очуване урбанистичке цјелине из тог доба, живи споменик архитектуре италијанског рационализма


Кафић на главном градском тргу у Раши једини је угоститељски објекат који данас ради у том истарском насељу и једино јавно мјесто на којем се може угријати док температуре и усред бијелог дана, око поднева, опасно газе испод нуле. Празно је, гостију је мало, летећи су и одлазе након пар гутљаја кафе или нечег кратког.

Копање каменог угљена добило је у годинама припрема за рат високи приоритет у фашистичкој Италији. Италијанска управа радила је на значајном повећању производње која је 1936. износила 735.610 тона, с плановима према милион тона, 7.000 радника са тенденцијом сталног раста.

Стога су угљенокопно друштво "Раша и А.Ца.И. наручили изградњу новог насијеља, а пројекат је повјерен тршћанском архитекти Густаву Пулицеру Финалију. Он је имао јединствену прилику да урбанистички ријеши комплетно насеље и архитектонски обликује сваки објекат.

Архитекта је Рашу подјелио хијерархијски на раднички и службенички дио, а централни трг био је у служби повезивања, али и раздвајања ова два свијета. У радничком дијелу низови су истовјетних кућа са по четири двособна стана, сваки са одвојеним улазом и истовијетним комадом дворишта. У сваком је стану била пећ на угљен која је омогућавала гријање. Станови за службенике и руководиоце имали су нешто већи комфор и грејање им је омогућено посредством топле воде из градске топлане. Укупно је изграђено 96 кућа, а град, планиран за 2.000 до 3.000 становника, са могућношћу проширења до 5.000, имао је све потребне садржаје, од опшинске зграде и полицијске станице, до школе, вртића, поште, кафане, ресторана, хотела, трговина, биоскопа и болнице, спортских игралишта па чак и отвореног базена олимпијских размјера.

Инфраструктурна рјешења била су такође на високом нивоу - водоводна и канализациона мрежа, градска расвијета и саобраћајница са асфалтним тепихом, топла вода у свим јавним објектима… Уз руб града налазила се управа рудника.

Због своје фашистичке прошлости, Раша је у Југославији систематски запостављана и препуштена пропадању, иако се, формално, и даље славила као радничко, ударничко место. Као и у сусједни, четири километра удаљени Лабин, овдје су се досељавали радници из читаве Југославије, посебно из Босне и Херцеговине.

"Запостављање је један од главних разлога зашто Раша није била уништена као урбанистичка цјелина. Након затварања рудника власти једноставно није било брига за њу. Била је дио опшине Лабин. Толико је била сиромашна да се ту ништа није градило, чему можемо захвалити то што је данас јединствена у Европи", прича Деан Захтила.

Деведесетих је Раша поново добила статус општине која према попису из 2011. године има 3.183 становника, од којих 1.444 живи у самом Пулицеровом граду.

"У самом насељу већином су пензионери, млади се досељавају, али уз обалу. Раша се не може ширити, она је таква каква јесте, породице које у њој живе већ су дуго ту. Рашу требате вољети да бисте ту могли да живите", каже Глорија Палиска Болтерстеин, начелница Раше, која на иницијативу да се цијели град заштити као културно добро гледа опрезно.

"Требало би видјети шта то подразумијева, који су бенефити, а која улагања, да ли то општина може финансијски да подржи. Општинско вијеће Раше прије двије године је и донијело одлуку којом штити Рашу као урбанистичку цјелину и културно добро од локалног значаја те ограничава грађевинске захвате. Али, у 80 година пуно се тога мијењало. Људи су доста тога надограђивали, многе фасаде нису у оригиналним бојама, имате наткривене терасе, гараже, сателитске антене, а сада је у току и легализација бесправне градње", каже начелница.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана