За Дијану Врховац небо је граница

Ниједан успон није лак, тако није ни овај био, прича нам Дијана.

"Експедиција је трајала десет дана, с тим да је била мјешовитог типа, учествовало је пет чланова Планинарско-алпинистичког клуба Summit из Бањелуке, двоје чланова из Србије и један члан из Љубљане. Прво смо се упутили на највиши врх Италије Гран Парадисо, ту смо одрадили аклиматизацију на 4.080 метара надморске висине, ту смо очекивали прохладно вријеме, а заправо су нас дочекали олуја и мећава, и пошто се нисмо адекватно обукли поприлично смо се смрзли, након тога смо се три дана одлеђивали мало на мору и пунили батерије јер смо знали шта нас чека на Монт Бланц", каже Дијана.

Услиједио је Шамони, као полазна тачка, ишло се прво жичаром, па возом до старта, а онда успон до првог дома Тете Роузе, гдје су се с препуним ранцима и опремом тешком неколико десетина килограма пењали четири сата. Ту им је речено да морају сачекати дан-два да се смири вјетар који је у појединим моментима пухао и 70 км/ч.

"Тог дана су нас дочекале и лоше вијести, један момак је пао са стијене и погинуо. Али ми смо ујутру рано кренули до другог дома који је на хиљаду метара више од првог, ту се константно пењете уз стијене, ту је тај момак и погинуо, прошли смо поред тог мјеста и призор је, вјерујте ми, био језив. Иначе, те успоне уз стијене свако пење сам, а послије се повезујемо, ту углавном није било ни сајли, ни клинова и ту вас може живота коштати и мала непажња, мали пад", објашњава Дијана.

Послије неколико сати успона стигли су до другог планинарског дома Гоутер, гдје су мало одморили, временска прогноза није била сјајна, али је неколико окупљених водича из разних крајева свијета одлучило да поведу своје експедиције ка врху и тада су се повезали тзв. навезама, било их је по четверо у навези, а водич им је дао основне инструкције како да се понашају на оним опасним, уским гребенима гдје су са обје стране провалије, уколико неко запне на једну страну, комплетна екипа мора да се баци на супротну страну ради баланса како не би дошло до кобног исхода.

На Монт Блану за девет сати пењања

"На сву срећу нисмо имали тих ситуација, али смо након неколико имали прве потешкоће због константног, исцрпљујућег хода, једна дјевојка је осјетила симптоме мучнине и смрзавања, наставак успона је заиста био упитан и да је нисмо угријали и опоравили морали бисмо се сви скупа вратити, а то би био велики пораз за све нас", наставља Дијана.

Упркос свему, наставили су и након девет сати успона стигли до врха. Тамо их је затекла потпуна магла, једва су препознали да је то врх Монт Блан, јер ничим није био обиљежен.

"Тај осјећај и тај призор кад се магла разиђе је стварно невјероватан, послије девет сати екстремних напора услиједило је незаобилазно фотографисање, а потом силазак који такођер није нимало лак јер сте већ потпуно исрпљени, тијело вас издаје, тешко дишете због висине, све то скупа узима данак", каже Дијана.

Послије пет сати спуштања дошли су назад до другог дома и ту је за Дијану наступило велико разочарање.

"Ту је увијек борба за кревет и то није највећи проблем, проблем је што они безобразно много зарађују на тој планинарској муци, рекли су да имају само два кревета и два душека на поду, а нас је било осам. Рекли смо да ћемо дијелити кревете, али су онда захтијевали да платимо пуну цијену кревета, а пуна цијена је да сваки члан плати по 85 еура. Некако смо се угурали у тај собичак и преноћили, али када смо их питали због чега људи морају платити пуну цијену ако дијеле кревет, одговорили су нам да можемо или платити пуну цијену или да нас спусте мртве доле у ковчегу јер су свјесни да би неко послије 15 сати хода запео и да не може ходати још четири сата, него да једноставно мора ту преноћити. Никад нисам видјела и доживјела такав однос према планинарима, такву нељубазност и дрскост. На тим висинама се пије много воде, можете мислити кад литар и по воде наплаћују 7 еура, а вама дневно треба бар 5 литара и колико планинара продефилује кроз тај дом", истиче Дијана.

Наредни циљ Килимаџаро

Ово није једини Дијанин подухват јер је прошле године освојила и Елбрус који је заправо највиши врх Европе с висином од 5.642 метра, односно скоро 1.000 метара виши од Монт Блана.

"На Елбрус сам се много теже попела него на Монт Блан и ту сам имала велике кризе, али сам некако успјела све превазићи и доћи до врха. Наравно, ништа није дошло преко ноћи. Прије ових великих врхова попела сам се на готово све значајније врхове у бившој Југославији, као и у Европи, ту су највиши врх Балкана Мусала, у Њемачкој Алпспитзе и Зугспитзе, у Италији све врхове на Доломитима, тако да сам с Европом завршила", поносна је Дијана.

Њен сљедећи сан је 5.895 метара висок Килимаџаро, док о "врху свијета" још не размишља.

"Знате како, ово није јефтин спорт, ја се углавном сама сналазим, тражим спонзоре, нешто од опреме и посудим, то је врло тешко, вољела бих се попети на Килимаџаро, али само ако освојим седмицу на лоту, то је заиста скупа инвестиција, треба заиста много новца поред воље, жеље и физичке спреме. О Монт Евересту, за сада, не размишљам, за то вам треба близу 120.000 марака, а то је баш много новца", кроз смијех додаје Дијана.

Дијана каже да за планинарење нема уобичајеног тренинга, за њу је то ствар индивидуалног приступа, а физичку спрему одржава одбојком и пјешачењем. О исхрани води рачуна, али није ни на каквом ригорозном режиму. Наглашава да ју је планинарством "заразио" алпиниста и глобтротер Душко Блажић који је у њој препознао потенцијал.

"У суштини, све је у глави, психа је врло битна, ако нешто желиш, волиш и уживаш у томе, онда томе и стремиш", открила нам је ова неустрашива Бањалучанка рецепт свог успјеха, али и нагласила да не признаје подјеле на мушке и женске пењаче. На крају је признала да јој помало недостаје новинарство, јер садашњи канцеларијски посао није баш у складу с њеним немирним, авантуристичким духом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.