Србин ког је Мухика угостио, а Лавров вадио из затвора

Б92
Србин ког је Мухика угостио, а Лавров вадио из затвора

Много је оних који маштају о путовањима, свjетски познатим мjестима, најнеобичнијим крајевима, али је мало њих који попут пустолова са великом радозналошћу одлуче да се упусте у истраживање и најнепознатијих крајева свијета без имало страха.

Таквог авантуристу има и Србија. Виктор Лазић је књижевник и адвокат. Ипак, најдраже занимање му је свјетски путник. До сада је обишао 85 земаља, упознао много занимљивих и значајних особа, сусретао се са безбој непредвиђених ситуација и доживио оно што многи неће ни за цео свој живот. Међутим, и даље сматра да још ништа није видио.


Од вјенчања до затвора

Страст за путовањима јавила се јако рано. Са родитељима је био у прилици да посјети Париз и Лондон, а сам на прво веће путовање отишао је са 18 година, у Хамбург. Колико је његова жеља за путовањем била велика говори и чињеница да се још у средњој школи пријавио за такмичење за дактилографе, јер је прва награда била пут у Будимпешту. У жељи да оствари свој циљ, вјежбао је толико да су му руке мјесецима касније биле у завојима, а такмичење се обављало на старим писаћим машинама. Од тада његову страст прати упорност која већ годинама не посустаје.

Земља за земљом, искуство за искуством. Од 18 сати бјежања са сопственог вјенчања у Боток племену, када се тешко разболио и залутао у слиједеће племе, до хапшења у Јужној Осетији, гдје је у затвору провео више од недејљу дана.

"Извукао сам се захваљујући ангажовању многих добронамерних људи од Ненада Поповића до Вељка Лалића, Вука Јеремића и Сергеја Лаврова. Иако сам био потпуно невин, па ни за шта чак ни званично оптужен, понекад и понегде можете бити криви и за то осуђени због грешака оних који вам суде или само зато што сте се нашли у погрешно време на погрешном месту. Моје ослобођење су подржале многе светске организације и федерације новинара, а посебно сам захвалан нашем УНС-у, УКС-у и Репортерима без граница", присећа се Лазић у разговору за "Б92".

Познанства вриједна хиљаде километара

Бразил, Аргентина, Уругвај, Француска и Словенија посљедње су земље које је обишао и из којих носи једнако занимљива искуства. У Бразилу је пронашао улицу која носи име Србије, у Амазону је пливао са делфинима и дружио са пиранама и тарантулама, јео ларве из дрвећа како би преживио у џунгли, упознао некадашњег предсједника Уругваја Хосе Мухику, познат као најсиромашнији, најскромнији и уједно најомиљенији предсједник на свету.

"Мухика је, као и сви велики људи, комплексна личност и дефинитиван суд о њему донеће само дуг проток времена. Свакако је веома скроман. На пример, знам засигурно да је одбио двеста хиљада евра да одржи један говор о својим убеђењима. Једноставно, није га то привлачило, а новац му није мотивација. Веома је био срдачан, Кустурицу иначе сматра за доброг пријатеља. Није био одушевљен нашом ситуацијом и нагињању ка Европи или ка Русији - сматра да народи требају да се изборе за сопствени пут."

У Уругвају је упознао и Србина из Борче који је са собом повео жену и 8.000 кактуса. Без кактуса није хтио да оде из Србије, па је успио бродом да их пренесе у Уругвај, гдје их сада и узгаја. Још једну занимљиву личност упознао је у малом мјесту у Амазонији, а ријеч је о баки, Дики Фразао, која прави чудесне хаљине од материјала из џунгле. Њене радове наручивали су чак и папа и белгијски краљ. И у 96. години врло вриједно ради, додаје Виктор.

Након толико сати проведених изван своје земље, у коју се сваки пут врати, и путовања у непознато, деси се да себи каже "не могу ја ово" или "други пут ћу".

"Сваки дан то кажем, и то више пута у току дана. Онда се сетим афричке изреке да све што човек може да одложи за сутра, не мора ни да уради. А ја желим да урадим ствари. То је вечита борба са пасивношћу, која је саставни део сваке личности."

Породица? Србија, Бразил, Кина, ко зна...

На сваком путовању са собом увијек има три ствари.

"Мапа, пасош и кредитна картица су свето тројство путника, с тим што је сад мапу заменио мобилни телефон. Ипак, са собом увек покушавам да понесем главу. Све остало је мање важно. Увек путујем спонтано, не планирам дуже од дан унапред, а и током самог путовања умем да потпуно променим правац."

И да, никада не планира, чак ни онда када је породица у питању.

"Какви планови... Не волим да планирам. Куда ме пут и живот нанесу, све ћу то прихватити. Живим тачно онакав живот какав одговара мојој личности и какав желим. Мислим да бих ја и сви око мене пуно изгубили ако би се то променило. Што се тиче породице, не бежим од тога. Биће. У Србији, Бразилу, Кини... ко зна", искрен је Лазић - "Ниједно путовање није било узалуд, чак и када нам се чини да јесте."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана