Rуски старовјерци нашли дом на Аљасци
Аљаска је највећа али једна од најмање насељених америчких држава.
У њој живи само нешто више од 741.000 људи - радници у индустрији нафте, авантуристи из свих дијелова САД, старосједиоци Аљаске и имигранти.
Дио тог сложеног културолошког мозаика је и група руских старовјераца.
Прије скоро 50 година изградили су село звано Николаевск на полуострву Кинај на Аљасци.
Старовјерци су се отцијепили од Руске православне цркве у 17. вијеку због промјена које је увео патријарх.
Због тога и због промијењене политичке ситуације многи су морали да побјегну из земље.
"С доласком комунизма у почетку је све било у реду, али онда су почели да долазе у наше колибе и све нам узимају. Наш народ је навикао да има велике породице као што је ми имамо сада, али морате да храните толику дјецу, а они би само дошли и све покупили. Кромпир из подрума или било шта друго - само би напунили торбе.
Мајке су плакале питајући како ће хранити дјецу?
"Они би рекли: 'Баците дјецу псима, они ће их појести'", каже мајка Ирина Фефелова, удовица свештеника.
Страхујући од хапшења, старовјерци су побјегли преко границе у Кину, гдје су се бавили ловом.
"Родила сам се у Кини. Живјели смо тамо неко вријеме, а онда се живот поново погоршао са комунистима. Родитељи су нам побјегли од комуниста из Русије у Кину, а онда смо из истог разлога побјегли из Кине: отишли смо у Бразил, а потом у Орегон.
" Дио заједнице се настанио у Орегону, други су отишли на Аљаску - посљедњу границу. У то вријеме породица Фефелов је већ имала седморо дјеце. Још четворо је рођено на Аљасци.
"Одвели смо дјецу у планине да сачувамо Исусову вјеру. Дјеца као дјеца, тумарала су градом... Риболов је био добар, могло је да се живи од тога. Овдје је била пустиња, ми смо све започели. Онда су Американци почели да долазе, допада им се овдје јер је мирно, има мало људи и нема много аутомобила."
На Аљасци ова група се и даље моли на црквенословенском језику.
Али млађа генерација више воли енглески.
"Дјеца нам добро говоре руски, говоримо правилан руски у породици. Али њихова дјеца не говоре руски: дођу код мене и не могу да кажу баки шта им треба. Тешко је! Штета због унука... Сад кад се заврши служба отац почне да им чита приче на енглеском јер од службе не разумију ни ријеч."
У селу живи око 300 људи. Мушкарци живе од риболова и повремено граде рибарске чамце по којима је Николаевск некад био познат.
"Направили смо више од 100 чамаца. Они и даље плове и добро су очувани. Умјесто да наруче нове, људи их само продају другима, али ми и даље правимо неке...", прича Денис Фефелов.
Жене у Николаевску носе сарафане, руску народну ношњу, коју саме шију.
Мушкарци носе браде и руске кошуље.
Ништа ту није необично људима у сусједним мјестима.
"Живимо овдје већ 40 година. Можда ће неки туристи помислити да носимо чудну одјећу, али мјештани нас знају."
Рођен у Бразилу, Денис Фефелов је дошао у САД кад је имао три године.
Он је син покојног свештеника Кондрата Фефелова.
Денис учи дјецу црквеним пјесмама. Течно говори руски, као и црквенословенски, али вијести на телевизији гледа на енглеском и не оклијева кад га упитате за националност.
"Американац, наравно!"
У кући мајке Ирине стоји полица пуна црквених књига, од којих је неке руком преписивао њен покојни муж.
Један ћошак је украшен иконама, извезеним пешкирима и гобленима, а поред њих виси портрет бившег америчког предсједника Џона Кенедија.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
