Роберто Молина:Срби су европски Јужноамериканци

Novosti.rs
Роберто Молина:Срби су европски Јужноамериканци

"За мене је Југославија 1973. била лијепо изненађење и велико откриће, јер сам нашао људе који имају сличан темперамент као ми Кубанци; тад Југословени, данас Срби су европски Латиноамериканци", у најстаријем новосадском хотелу „Војводина", уз бечку шницлу и карловачки ризлинг објашњава Роберто Молина,

"Куба мог дјетињства и данашња веома се разликују. У мом родном градићу била је само осмољетка, а сад има више средњих школа и универзитет. Тата Педро завршио је само три разреда и док је било посла, много кућа озидао, али, као и други сиромашни, није имао свој дом."

Промену режима је дочекао као дечак од 13 година. У јесен 1960. вођа револуције Фидел Кастро је Генералној скупштини УН саопштио да ће Куба бити прва земља Америке без неписмености. С 15 година Роберто је постао један од 100.000 бригадиста, учитеља одраслих. Добио је униформу, лампу на гас да часове држи и ноћу, након завршетка посла у пољу, и задатак да описмени четири гуајироса, тј. локалних паора.

Наредна 1961. била је година најамбициозније и најорганизованије кампање описмењавања на свијету. Сваки ђак, њих више од 700.000, од државе је добио књиге, свјеске, оловке. За годину дана стопа писмености подигнута је на 96 одсто и Кубанци су сврстани међу најписменије народе свијета. На Тргу револуције у Хавани стотине хиљада људи с огромним оловкама у рукама извикивале су: „Фиделе, шта даље?" Одговорио је лењиновски: „Учити, учити и само учити."

"Бригадисти су од Владе добили 100.000 стипендија. Мојој млађој сестри Марији, која је описменила шесторо одраслих људи, одобрено је да се школује за учитељицу, а ја за професора руског језика. У Сантјаго де Куби сам годину дана био учитељ с платом од 118 пезоса, док је моја мајка тешко и дуго прала туђ прљави веш за само осам. Дао сам јој сто да више не мора радити ван куће. Послије школовања, сестре су остале с родитељима, а ја отишао", прича Роберто.

Као студент, Роберто је организовао разне културне програме и понуђено му је да у Хавани студира новинарство. Дипломирао је и на другом факултету, па је 1968. почео да ради у агенцији Пренса Латина, са сједиштем у Хавани, коју је с пријатељима основао легендарни Че. За њу су радиле многе новинарске и литерарне ведете, па и нобеловац Габријел Гарсија Маркес. Данас има 400 запослених у Јужној Америци и широм света. Роберта су 1970. послали у Праг, а он повео супругу и сина, који је добио очево име. Послије је извјештавао из Софије и Москве, гдје се родила ћерка Маријана.

Послије четири године послат је да отвори дописништво у Београду. У почетку му је чланке из домаће штампе преводила дјевојка која се убрзо удала и препоручила студенткињу шпанског језика Сташу Зајовић, која већ годинама предводи „Жене у црном". Сташа каже да је Роберто најбољи шеф ког је икад имала, а он да Сташа никад није имала шефа – одвећ је јака да прихвати да јој неко заповиједа.

За четири године Роберто је заволио Суботицу, Фрушку гору, Петроварадинску тврђаву, југ Србије, Босну, Плитвичка језера... Жао му је што се распала земља гдје је све разумио јер је српско-хрватски учио у школи за дипломате Кубе, којима се самоиницијативно придружио. Као најбољи ђак, за награду је добио уџбеник историје за четврти разред осмољетке. Рекао му је наставник: „Прошириће ти фонд ријечи, а и помоћи да схватиш Балкан".

У сједишту УН у Њујорку, Роберто је 1994. упознао колегиницу Марију Коста Пинто и створили су дивну брачну мјешавину Бразилке француског поријекла и Кубанца са шпанским коријенима. Марија се школовала и радила у Њујорку, Паризу, Бону, а у Лондону је радила за Би-Би-Си. Из Њујорка су на четири године отишли у Потругал, шест провели у Аргентини, па заједно живјели на Куби.

Сад из Београда Роберто опет обавијештава о збивањима с ових простора, а Марија на универзитету учи српски. У Хавани Робертов син је ТВ сниматељ, а ћерка социјални комуниколог у Министарству пољопривреде.

"Најтеже ми је је било да оставим унуке, већ средњошколку Александру и нарочито осмогодишњег Рафаела, с којима сам се свакодневно дружио", сјетно вели Роберто. "Но, новинарство ми омогућава да свједочим историјски важним збивањима и живим у много земаља. У каријери сам пратио Регана, Горбачова, Тита, интервјуисао Кастра, чији је одлазак велики губитак за Кубанце. На тргу у Хавани окупило се три милона људи. Током освајања власти, Фидел је шест дана напредовао ка престоници, а сад му је приређено обрнуто путовање. У сваком граду и селу на том путу Кастра су поздрављале хиљаде људи захвалних што Куба нема неписмених, што су школе и лијечење бесплатни, свака провинција има савремен хируршки центар, развили смо врхунску фармацију, признату у свијету, па Кина и Русија купују све што производимо. Сад се спремамо да заједнички производимо биопрепарате. Русија има савремену технологију, а ми резултате. Недавно сам писао о двјема докторкама, које су на Балкану промовисале вакцине против рака плућа. Србија и Босна су рјешиле да их купе, вјероватно ће и Македонија и Хрватска, па ће тако Куба ујединити све републике и народе ових простора."

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана