Ријечанка аутобусом кроз БиХ: Да је Мишко луд...

Ријечанка аутобусом кроз БиХ: Да је Мишко луд... 16.01.2018 09:13 | Глас Српске

Загреб - Просвјетна радница из Ријеке Тамара Шоић на свом Фејсбук профилу описала је авантуру кроз БиХ коју је доживјела на повратку из Мостара.

Како наводи, путовање преко цијеле БиХ, Јајца и Загреба до Ријеке у појединим дионицама подсјетило ју је на сцене из филма "Ко то тамо пева”, па је возача у тексту све вријеме ословљавала са Мишко.

Њену причу загребачки "Индекс” преноси у цијелости:

"Обожавам филм ‘Ко то тамо пева’, али никада ни у сну нисам замишљала да ће ме ликови попут Мишка провозати Босном. Кренем тако из Мостара у цик зоре, у седам сати ујутро, препуна предивних успомена у не баш потпуно чистом и новом, али готово празном аутобусу и сва пресретна због тога, кренем да тражим позицију у којој ћу слиједећих девет сати откуњати до Загреба.

Нисам сматрала потребним наоружавати се храном јер ми је на таквим путовањима увијек гушт грицнути нешто путем, па ми буде жао сендвича које сам обично узалуд носала са собом. Хвала Богу и свим свецима па сам у задњи трен понијела бочицу с водом.

Ушушкам се лијепо на задњем сједишу. Увијек сам мислила да је то задње сједиште нешто спектакуларно, пошто се моји ученици ломе и гурају да га заузму прије свих, али нити се ишта види, нити ишта чује (вјероватно управо то сматрају предношћу) па сам се убрзо пребацила пар сједишта напред.

Мишко и његов партнер у почетку нису изгледали нарочито сумњиви. Истина, стајали су свако мало на неким чудноватим мјестима која баш и нису изгледала као аутобуске станице, али опет, Босна је то, људи су понешто неформалнији, па нек стају. Наравно, та њихова стајања нису укључивала и стајање за остале путнике, углавном би брзински предали или примили некакав пакетић па бисмо сретно кренули даље. Тамо негде око Купреса спазили су уз пут паркиран BMW на којем је писало: ПРОДАЈЕ СЕ. Мишко зауставља бус, он и партнер фино посликају ауто, опипају гуме, препишу број мобилног и можемо да кренемо.

Е сад, возимо се већ нека четири сата, требало би протегнути ноге, купити нешто за појести, отићи до WC-а, али не видим никакве назнаке паузе. И тамо негде усред Нигдјеземске, одлуче њих двојица да стану крај једне бензинске (опет имају некакав послић с овима на пумпи, али сад су благонаклоно пустили напоље и остале путнике, 15 пуних минута). Одјурим прва у тоалет, па у дућан у којем нема ништа осим чоколаде, а након тога у кафић наручити кафу.

Тамо Мишко и другар већ пију кафу и док сам наручивала, Мишко викне: Може кава, али за напоље! Није ми баш било јасно зашто наручује умјесто мене јер није прошло ни 10 минута, али Мишко је своју кафу попио, ко је пишао, пишао је и Мишко креће даље. Ајде добро, у туалету-у сам била, купила двије чоколаде, а и имам кафу за напоље. Још увијек није страшно.

Нећу сад спомињати мјеста на којима је Мишко стајао јер немам појма како се зову, а и томе не би било краја, али да је Мишко потпуно луд, схватила сам негдје око Јајца. Ја се патолошки бојим брзе вожње, свако ко ме је икада возио зна да се жалим већ изнад 80 и да је прилично незахвално имати ме за сувозача. Али кад се Мишко дочепао гаса на оном страшном путу код Јајца у којој је с једне стране некаква провалија и ријека, а с друге клисура, толико сам се смрзнула, да нисам имала снаге да протестујем. Помислила сам само на који ће начин мојој мами јавити да сам се срондала усред Босне, колико ће им требати да ме допреме дома и како је напросто глупо погинути крај Јајца.

Нека сирота жена крај мене грчевито се држала за наслон столице и тупо зурила у празно и то ми је био сигуран доказ да све ово није плод мог патолошког страха већ Мишковог безумља. Након тог полустаног дивљања, ушли смо у српски дио Босне, па се Мишко помало смирио и више није стајао на свакој кривини. Али сад више није стајао нигдје.

Ок, разумијем разлоге због којих Мишко не стаје у том дијелу свијета и због којих нема путника који би се укрцали у бус, али с друге стране, подне је, стали смо један једини пут и мени се већ озбиљно иде ван. На једној од наплатних кућица, показало се да Мишко нема одговарајућу валуту па је кренуо бусем жицкати лову јер није имао да плати. Нека жена му се смиловала и дала му уз обећање да ће јој првом приликом вратити (хм?!).

Око 14 сати, ето нас на граници. Е ту сад почиње дио када мени пада зелена магла на очи, а крвава ми се пјеница појављује у углу усана. Свако ко ме зна, не жели ме познавати у таквим стањима. На босанској граници улази полицајка и узима нам личне карте. Мишко и другар вани опуштено ћаскају.

Ја се фино обучем, изађем и запалим цигарету насред границе. Мишко сав пренеражен прилази и вришти како се на граници не смије излазити из буса, а камоли пушити. Е ту сам га чекала, заболи мене и за границу и за забране и за полицију и за Босну и за Хрватску и све ове банана државе и ако ће ми икад ико забранити да пушим онда то сигурно неће бити он. Успут му припоменем да је комплетни идиот који не зна да вози и да у цивилизованом свијету људи обично пишају свака два сата, а они који имају огромну бешику, ако ништа друго имају потребу удахнути свјеж ваздух.

Након те паљбе очекивала сам да ме приведу (а не би био први пут да ме приводе на граници па сам вична таквим ситуацијама), али мој Мишко подвио реп, покупио се у бус, кренуо чим су нам дали личне карте, возио неких километар – два па лијепо стао и зацвркутао: Пауза од 20 минута!

Дошла сам у Загреб у 15:45, улетјела у бус за Ријеку у 16 сати (требали смо стићи у 16:30, али ови који су састављали распоред ваљда не познају Мишка), возила се у бусу у којем је гријање радило на најјаче па су ми се истопиле оне чоколаде, у Делницама изјурила ван у кратким рукавима да не умрем од врућине, искрцала се на Жабици, купила карту, сјела у седмицу умјесто шестицу (ваљда ми се привиђао број шест), видјела први пут у задњих 20 година како то изгледа кад бакула уђе у бус, теглила кофере с Кримеје и негдје око 19 сати дошла кући богатија за једно ново, практички непроцјењиво искуство”.



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица