Записи из архива Републике Српске (43): Бањалучке осуде на смрт (II)

За његовог предсједника постављен је Оскар Вилфан, а за чланове домобрански потпуковник Бећир-бег Куленовић и грађевински предузетник Нико Чондић. Замјеник предсједника био је Махмут Диздаревић, а замјеници чланова Ахмет Беглеровић и Ивица Сумајсторчић, обојица месари. Јуна исте године Суд је кадровски ојачан још једним месаром - Мирком Ковачићем. Поступак пред судом био је хитан. Пред суд је извођен онај "тко било на који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или било на који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар и дјело остало само у покушају". Из свега 72 сачувана судска списа види се да је Суд, иначе укинут 20. јануара 1942, двојици оптужених изрекао смртну казну, једину предвиђену санкцију.

На расправи одржаној 11. јуна 1941. у Варцар Вакуфу, због почињеног "казненог дјела велеиздаје и покушаја убојства", смртна казна изречена је Мили и Лазару Подрашчанину из Сурјана, док је Петар Подрашчанин ослобођен оптужбе. Пресуда је изречена у 15 часова, а егзекуција извршена тачно три часа касније у дворишту среског затвора.

Смртна казна је извршавана стријељањем, најкасније три часа по изрицању, с тим што молба за помиловање није одгађала извршење. Извршење казне је јавно саопштавано, обично на плакатима, а понекад је то чинио телал (добошар).

Социјална револуција

По завршетку рата отпочињу тешка времена извођења социјалне револуције, револуционарних судова и револуционарне правде. Уз смртну осуду, али и као споредна казна у лакшим случајевима, често је слиједила конфискација цјелокупне имовине осуђеног. У прво вријеме породици осуђеника није остављан чак ни дио имовине неопходан за издржавање. За свега 4-5 послијератних година судови, чланови комисија за извршење смртне казне и егзекутори стекли су бројна искуства.

Чак и судијама и тужиоцима од каријере начело "јединства власти" везивало је руке, те за добар број пресуда можемо рећи да су политички мотивисане, донесене под притиском јавности или власти. Износимо један у низу случајева.

Апотекару Милану Мирковићу на терет је стављено, што је он и признао, да је четнику Браниславу Лазичићу јуна 1946. "послао кутију аспирина, кутију кинина и пар пута цигарета", а марта 1947. из Крупе на Врбасу, из куће свештеника Стевана Марјанца, поручио Лазичићу "да ће у току 1947. године, према ситуацији каква у свијету влада, доћи до рата између капитализма и комунизма, тј. између Америке и Европе с једне и СССР-а с друге стране и да ће Југославија бити прегажена за врло кратко вријеме". Осуђен је на осам година "лишења слободе с принудним радом". Ова драконска казна била је израз бијеса власти немоћне да се обрачуна са  одметницима свих врста.

У послијератној петољетки изречено је и извршено 148 смртних осуда. У шест случајева (процеси против Миле Стрилића, Марије Кризманић, Ахмета Икановића, Јосипа Шумахера, Петра Домића и Леополда Хикла), првостепене осуде на смрт вјешањем су у жалбеном поступку преиначене у казне смрти стријељањем.

Избјегавање казне

Четири смртне осуде нису извршене. Мирко Луцић из Стратинске је умро у болници 2. марта 1946. Зухдија Пупић из Горње Санице је убијен приликом бјекства затвореника из "Црне куће" 19. октобра 1946, док је рањени Химзо Боснић из Благаја подлегао у току ноћи. Иста је и судбина Милана Стојчевића, с тим што га у вријеме бјекства није чекало извршење смртне казне већ 20-годишња робија. Од неколицине бјегунаца најбоље се "држао" Гојко Вујатовић из Доњег Раткова. Са букагијама на ногама дочепао се шумовите Мањаче и све до 1. октобра 1954. измицао бројним потјерама.

Јустификацију је избјегао и злогласни полицијски агент Ибрахим Колонић, Приједорчанин, ученик потоњег полицијског комесара у окупираној Србији Милана Аћимовића. Након што је 22. августа 1946. Ибрахиму Колонићу, Хусеину Фетаховићу и Хенрику Волфу саопштено да ће се над њима сутрадан у 4.00 извршити смртна казна, смјештени су у одвојене ћелије. Колонић је искористио "право на посљедњу жељу" и затражио канту воде и ћебе да би могао да клања. За свега 3-4 минута, колико је измакао оку стражара, исцијепао је ћебе, направио омчу и искористио багламу на вратима. Др Фрањо Штумпф га је затекао у полуклечећем ставу, "са букагијама на ногама и јасним трагом вјешања на врату". Леш је однесен у Борик у вријеме предвиђено за извршење казне и закопан.

(Наставиће се)

Зоран Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.