Записи из архива Републике Српске (41): Извјештај проте Душана М. Мачкића (III дио)

Национални српски дух дисао је и дјеловао на свим пољима и у свим облицима живота. Види се то баш по свечаности освећења цркве. Међу Србима самим владала је слога и дјелотворна љубав, а према грађанима других вјера и друге крви Срби су били и остали увијек искрено толерантни.

Гесло "брат је мио које вјере био" било је и остало српским компасом у односу на Србе неправославне. По ослобођењу и уједињењу настало је великодушно опраштање многобројних недјела учињених Србима од неправославног становништва у овим крајевима, као и свуда гдје Србин живи. Но не би то тако дуго!

Раздор

Истина, дух праштања према несрбима живи, али дух неслоге и убијања сваког ауторитета поче међу Србима хватати коријена. Међу људима добре воље и љубави поче пировати партијскополитички дух мржње и раздора! Као да с остварењем наших петвјековних идеала једни другима нити требамо нити ћемо требати!

Демагогија нигдје у Југославији није тако цвала и успијевала као у Бањалуци и Босанској Крајини нити је било више политичара са мање моћи за предвиђање, без чега нема правог политичара, као тамо! Тражили су праве политичаре и вође народне, али их није било. Трка за празном и јефтином славом гурнула је у страну све друге вриједности.

Овако је било пред овај рат код Срба православне вјере. Очекиваше се домаћин и мжша да се луг и пепео одгрну, ватра распреће и пламен Добра разбукти, па да се чељад огрију.

Менталитет

Римокатолици и Муслимани остали су, као и прије, засебан свијет. Они су, кажу, Хрвати, иако се до уласка Аустрије у БиХ није такорећи за то име чуло. До Аустрије се знало за један народ трију вјера, једног српског језика, једног ћирилице писма. Турске власти објављивале су наредбе на српском језику и босанчицом, ћирилицом, уз турски језик и писмо. Римокатолички свештеници и хрватски ексклузивисти стално су тврдили да не може доћи до искреног споразума између Срба и Хрвата, римокатолика и муслимана. То су два различита менталитета, говорили би они. Крв и језик нису одлучујући фактори. Менталитет је важнији од тога. У таквом су духу они своје стадо и васпитали, па су сви Хрвати у Бањалуци били у првом реду добри католици и муслимани. И већина их је била франковци и изразити непријатељи Српства и православља. Партијски режими у Југославији као да су то непријатељство потенцирали - хотимице или невјештином своје управе, не знам, али тако је.

Много подносих и све хришћански поднесох. Није ми жао мојих мука, већ ме боли што свакојаке патње поднесе огроман број нас без икакве потребе и користи за нашу општу ствар. Да се наш и државни живот управљао по старим, вијековима опробаним правилима, којих се и данас наш припрости човјек држи у свом приватном животу, и којих се преци наши држаше док ствараше оно што наша генерација упропасти и развали, свега овог не би било. Имадосмо темеље народне и државне какве ниједан народ не имаде. И умјесто да наставимо зидати на тим сигурним, испробаним темељима, ми умало и темеље не порушисмо. И пропадосмо!

Народ каже, "кад Бог хоће кога да казни, онда му најприје памет одузме". И заиста, као да нам Бог памет одузе, сурвасмо се у провалију дубоку и безизлазну! Предуго злоупотребљавасмо превелико Божије стрпљење и служисмо и Богу и мамону (персонификација похлепе; примј. прир.), а заборависмо да се "двама господарима не може служити".

Умјесто да сами себе чувамо и да се у се уздамо, па да нас и Бог чува, ми се поуздасмо у другог и пропадосмо, и сву нашу славну традицију погазисмо и презресмо. Не вјеровасмо да "туђа помоћ наплата је скупа"!

Ко толико сагријеши у роду нашем, реци ми, Боже мој велики и силни!? Ми, или нека друга наша давна покољења, да код очију не видјесмо, а код ушију не чусмо па изазвасмо праведни гњев Твој на себе, да нас шиба бич твој?!

Приредио Зоран С. Мачкић, архивски савјетник Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.