Записи из Aрхива Републике Српске (9) - Украшавање палате Државне хипотекарне банке

Записи из Aрхива Републике Српске (9) - Украшавање палате Државне хипотекарне банке 14.01.2013 10:00 | Зоран С. Мачкић

Владимир Павлович Загородњук, син капетана трговачке флоте, дође на свијет 31. маја 1889. у црноморској луци Одеса, гдје заврши умјетничку школу.

Од 1910. до 1913. похађа Националну умјетничку школу у Паризу, показујући посебну склоност ка скулптури. Потом се враћа у Русију, гдје Октобарска револуција и грађански рат замијенише Први свјетски рат.

Незаборавне сценографије

По завршетку грађанског рата, 1920. године, са ријеком избјеглица из царске Русије Владимир Павлович стиже у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Одмах се прихвата посла наставника цртања у руској школи у Панчеву, а 1921, на препоруку Леонида Браиловског, долази у београдско Народно позориште. Накратко, јер се већ у позоришној 1923/24. опредјељује за самосталан сценографски рад, занимајући се у почетку и костимографијом.

Са чувеним режисерима Јуријем Ракитином, Бранком Гавелом, Феофаном Павловским, Александром Верешчагином, којег упамти и бањалучко позориште, и низом других, он креира незаборавне сценографије за 19 драма и 12 опера.

Свјетску славу постиже 1924, када га за сценографију Војновићеве "Смрти мајке Југовића" окитише златном медаљом у Паризу.

Декоративна скулптура

Од 1927. заинтересоваше га декоративна скулптура и споменици, па за њим остадоше многобројне скулптуре на београдском руском гробљу. Информбировске 1949, пошто не хтједе да буде друго до поданик царске Русије, уручише му отказ и он заувијек напусти београдско Народно, а сљедеће, 1950, отисну се пут Аустралије, гдје се, тихо и ненаметљиво, бавио иконописом. Умро је у Сиднеју 1976. Шта год да је од Србије доживио, Србију није заборавио. Своје позоришне скице завјештао је Позоришном музеју.

Украшавање палате

Таквом умјетнику повјерише украшавање палате Државне хипотекарне банке у Бањалуци. Према скицама свог сународника Степана Федоровича Колесникова, који 1919, као већ зрео умјетник са кистом, дође у Државу СХС, да овјековјечи ентеријере Народног позоришта и Експортне банке у Београду, Владимир Павлович изради међупрозорске рељефе, њих једанаест, све један љепши од другог. Данас можемо да се дивимо само оном изнад главног улаза. Остали трајно нестадоше, што нашим незнањем и небригом, што партијском заслијепљеношћу. Шта ће партијцима некакви рељефи неког тамо царског клесара!

Рељефи су тешко оштећени септембра 1944, у току Друге бањалучке операције, када партизани патентираше нову борбену технику. Та је техника подразумијевала сипање горива у ватрогасне пумпе, а онда по објектима... Остаде нам једна блиједа фотографија да нам нијемо свједочи да цијела палата бјеше буктиња.

Кажу, били су остаци рељефа разбацани по тавану палате, а онда неком, послије земљотреса, сину сулуда идеја да таван ваља почистити! И би тако!

Добротом и љубазношћу наше бивше суграђанке Татјане Рибкин, чији је отац Виталиј друговао са Загородњуком, аутор ових редака прибавио је неколико фотографија међупрозорских рељефа. Кад већине хтједосмо да их чувамо, бар да знамо како су изгледали!

Ђорђе Петраш

Као и управа Хипотекарне банке, и Владимир Павлович је желио само првокласно. Ангажовао је најчувенијег мајстора за фасаде у Краљевини, умјетника Ђорђа Петраша, Новосађанина. Фасада Народне банке Србије у Београду, у Краља Петра улици, његово је дјело. Остави Петраш свој потпис и на бројним објектима у Новом Саду, Винковцима, Вуковару... И ова бањалучка фасада носи његов потпис. У Бањалуци му захвали само ондашњи шаховски клуб, писмено, посвједочивши му да је, дарујући клубу 300 динара, постао његов утемељитељ.

Каква је Ђорђева судбина то не знам. Знам само да је 1946. на Средњој ликовној школи "Петар Лубарда" на Цетињу предавао декоративно вајарство.

Скулптуре

И док се славило, Владимир Павлович је имао других брига. У Београду, у ливници Властимира Ђорђевића, спремни су калупи за бронзане фигуре "Трговина" и "Домаћинство", свака тешка по 600 килограма.

Овим двјема скулптурама Владимир Павлович маркира главни улаз у палату 24. априла 1937. Прва од њих, "Трговина", статуа Крајишника у народној ношњи, са са руком (чалмом) око главе, са штапом и кантаром у рукама и врећом изобиља поред себе, постављена је десно од главног улаза. Стасита Крајишкиња, "Домаћинство", такође у народној ношњи, са српом у руци, представља стопаницу. Сноп жита поред ње је сноп благостања, сједињења и друштвене слоге.

Зато, ако данас будете пролазили поред палате, пронађите Загородњуков карактеристични монограм на бронзаном постољу и присјетите се да су сјај палати Државне хипотекарне банке дали Владимир Павлович, Степан Федорович и Ђорђе Петраш. И не дајте ником да је нагрђује!

Зоран С. Мачкић

(Аутор је архивски савјетник у Архиву РС)



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица