ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Савременик и сљедбеник Душан Ракић о Петру Кочићу и његовом споменику

Љубица Ећимовић
ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Савременик и сљедбеник Душан Ракић о Петру Кочићу и његовом споменику

»Одужио доста дуга према нашем Петрашину«

О Петру Кочићу пишу књижевници, публицисти, новинари, научници. Мало је оних који су га се сјећали својом ријечју. Један од ријетких био је његов савременик и сљедбеник, касније и старина, Бањалучанин Душан Ракић. Он је о Кочићу и његовом споменику оставио трајно сјећање, које је толико пожутјело да се једва може прочитати.

Ређајући датуме, имена и догађаје као да се све догодило у посљедњих десетак година, Душан Ракић каже да је Кочића упознао у Сарајеву и да га је његов школски друг Илија Крпић наговорио да заједно продају Кочићеве књиге.

Налазио се уз Кочића у вријеме познатог радничког штрајка у Сарајеву 1906. године. За сукоб пред полицијском станицом на Башчаршији говорио је да га никад неће заборавити. Из Кочићевих очију сијевају муње. Једном продавцу он скида са кољена даску пуну сомуна и баци је, уз презрене ријечи: "Рипу (камен) у шаке па гађај Швабу! А ти, несретниче, баш сада хоћеш да ћариш!?"

На одјек новог плотуна, држећи стиснуте песнице високо изнад себе, одговара  неким надљудским гласом Кочић: "Чок јаша падишах!" Те двије ријечи ("Живио султан!"), изговорене на турском, падале су полицајцима право у лице. "А Петар, онако мрк и крупан, понавља оно Живио султан!, желећи тиме рећи да је аустријска владавина гора од турске! Запамтите, људи, ријечи покојног Голуба Бабића: Од Турчина икад, од Швабе никад (спаса)!", надјачавао је вреву и општу пометњу Петров глас.

Кад су Кочића аустријске власти протјерале из Сарајева, фијакер у којем су сједили супруга му Милка и пријатељ, пјесник Осман Ђикић, прати маса радника, ђака и осталог свијета, али и кордон полицајаца. А кад је у Рељеву млади богослов Мирко Микулић у име својих другова богослова поздравио Кочића, избачен је из Богословије.

У свом необичном времеплову Душан Ракић је највише памтио Кочића као сијача бунта, истинољупца и правдољупца. Очекивану анексију Босне и Херцеговине, у свом бањалучком листу "Отаџбина", Кочић је поздравио Јанковићев чланак "Мирише барут".

Услиједило му је суђење и тамница! И тузлански затвор. По изласку из затвора поздравни говор држи му адвокат Милан Максимовић. Душан Ракић то свједочи јер је као ђак тузланске гимназије учествовао у свим збивањима.

Кад је Кочић као посланик у Босанском сабору покренуо поново своју "Отаџбину" и кад је умро министар спољних послова Краљевине Србије Милован Миловановић, који је анексију само "примио к знању", док је улазио у редакцију са групом својих Змијањаца, уредник Јово Мачкић упита Кочића: "Хоћемо ли правити посебно издање", а он јетко одговори: "Може, али уз услов да се испишу само двије ријечи: Цркао пас!"

У Босанском сабору, коме је предсједавао и давао уводни пледоаје др Сафвет-бег Башагић, у току дебате о оснивању поштанске штедионице, Душан Ракић је сједио на галерији и посматрао кад из посљедње посланичке  клупе "устаје њему добро знана крупна људина, млатара рукама и виче: Лажеш, Башага!,  ударајући песницама по предсједниковом столу као у годинама кад су заједно студирали у Бечу. Ни првом бањалучком владици, Личанину Евгенију Летици, вирилном посланику, Кочић не остаје дужан. Сматрајући да је постављен аустроугарском милошћу, назвао га је "личким шкрљаканом".

Ракић каже да је Кочић био истински народни човјек и трибун, који би реаговао чим би осјетио да "неко угњетава и обмањује народ", без обзира на вјеру, народност или социјално поријекло. У Душановом памћењу је живјела и ова слика: Кочићу је случајно пришао Стево Остојић, власник листа "Српска ријеч", трговац који се обогатио "откупом" кметова од бегова и "био пун себе", јер му је име златним словима уписано међу добротворе друштва "Просвјета". Оштром Кочићевом оку није промакло то лицемјерје. Његова "Отаџбина", у чланку "Добротвор", све те "добротворе" назива "народним злотворима".

Признавао је Душан Ракић како се једном у Бихаћу, 1914, "огријешио" о Кочића кад је морао да баци у Уну десетине фотографија, јер је срески начелник др Александар Трумић запријетио отпуштањем из државне службе ако би се доказало постојање везе са "велеиздајницима", међу којима су најоштрији кочићевци.

За овај гријех Душан Ракић каже да се искупио два пута: 1936, кад је требало у бањалучком Градском парку открити Кочићев споменик, за који је прикупио позамашну своту. Други пут је то било у рату, кад је споменик доспио већ 1941. под степенице зграде у каснијој Ватрогасној чети у тадашњој Ферхат-пашиној улици. И кад је Душану, као благајнику Велике Жупе Сана и Лука, који је знао за Кочићев споменик, стигло 1944. наређење  да га отпреми у Загреб, он то није хтио да уради ни послије усташке ургенције. Душан је мјесецима одлагао слање налога за отпрему, а кад су учестали напади партизанских бораца, усташе су сасвим заборавиле на своје "заповиједи".

И кад је одмах по ослобођењу Бањалуке бронзани Кочић поново стао на своје камено постоље, Душан је схватио да је тај монумент почео свој нови, други живот. И послије земљотреса 1969. и забринутости за судбину споменика народном великану, Душан је отишао у градски парк и уочио да је кип знатно помјерен, апелујући да се врати у ранији положај. Своје казивање Душан је завршио рекавши да мисли да је "одужио доста дуга" према нашем Петрашину.

Душан Ракић, правник, наставио је као пензионер живот у скромном једнособном стану, са женом Маријом, учитељицом. Своје су гнијездо свијали до тада шест деценија. Умро је у Бањалуци 28. октобра 1980.

Љубица Ећимовић, архивиста Архив Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана