ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Лујо Кочић – јунак Кочићеве приче Јаблан (1): Рикни, Јаблане, да се и до Беча чује
Уз стогодишњицу смрти књижевника Петра Кочића, поред њега као приповедача, сећамо се и читаве листе његових Змијањаца. Већина их је, мада су запамћени као ликови његових приповедака, стварна као и сам писац, што посебно важи за Лују Кочића, власника бика Јаблана.
Не зна се тачно време рођења Лује Кочића, али се зна да је умро 20. новембра 1949. године. Зна се и да му се отац звао Станко, а мајка Тола. Оца Станка, приводника у Кочиће, привела је заједничка баба Вида, која је доцније родила Петрова оца Јована, у калуђерству Герасима. Раде Кочић каже да су Лују, због малог раста, звали Лукица.
Живот је Лујо Кочић почео као чобанин, и као чобанин завршио. Познат је постао и остао по свом бику Јаблану, којег је Кочић, заједно са Змијањем, овековечио у истоименој причи.
Десетогодишњи говедар Лујо из Стричића својим Јабланом је пркосио свим говедарима у околини. А њих је било много. Преко лета и летњих сушних месеци састајали су се појилу у Пониру, јер су врела свугде пресушила. Ту се знало сабрати и две хиљаде говеда. С којим год волом укрштао рогове, Лујин Јаблан је односио победу. После сваког окршаја излазио је на брдо Превију, одакле је дугом и грлатом риком, своју славу објављивао свим пашњацима и појилима испод планине.
Лујо је причао, а Кочић спомињао, да победничког бака, кад набоде другог вола, сви чобани ките вуницом и часте хлебом: "Сваки чобанин метне свога хлеба пред вола. Сви су га мазили и респектовали што је победник у бодењу".
Мали Лујо је своје чобанство почео чувањем педесет говеда, међу којим је било шеснаест волова тегљача и осамнаест крава музара. Сеоски старешина – кнез, држао је код себе царског вола Рудоњу. Јаблан се само с њим још није био огледао у боју. А Лујо, желећи одавно да се Јаблан понесе с Рудоњом, мољакао је кнеза да му испуни жељу. Његову молбу су подржавали, а борбу бакова прижељкивали старији људи у селу. Како је кнез Рудоњу добио од аустријских власти, сматрао је да не би било ни мало паметно дозволити да на царског вола насрне домаће марвинче. Али, видећи да се није лако одупрети народној жељи, најпосле је послао на Царство молбу, одакле је одговор гласио – "Нека се волови пободу". За бојно поље одређена је раван код кнежеве куће.
Ноћ уочи борбе бикова Лујо је провео код свог Јаблана, хранио га и маштао о исходу борбе. Ножем му је зашиљио рогове. Водећи Јаблана на мегдан, педљем је мерио штап да би видео чији ће во победити – сеоски или царски. Кад је борба почела и настао прасак рогова, Лујо је дрхтао и стрепио.
Јаблан је, према Кочићевој причи, први пут штампаној 1902. године, био у црно ђетласт. Прича се захуктава када из кућне колибе "излази чобанче Лујо и његов се Јаблан боде са царским Рудоњом, државним биком племените пасмине, који је држан у селу". А планинци, "обузети националним тежњама и националним идеалима, назиру у својој пророчанској видовитости борбу Давида и Голијата", оријашку борбу мале, али јуначне Србије и велике Аустрије и исход те борбе. Мали Лујо у долигању награђује цео хабзбуршки двор. Националисти у Босни и тадашњој потиштеној Србији, доживели су тај двобој као благ мелем на рану, јер су знали "чему се народ у корену своме изван границе Србије нада и шта мисли".
Победник Лујо, победник – народ, користе се плодовима своје највеће победе, победе Јаблана над Рудоњом.
Писца и посетиоца Змијања Милана Карановића, Лујо 1933. води на Кочића главицу, одакле се видео и Приједор. Пењући се, Лујо је причао згоде из свог и Петровог чобановања. Карановић је запазио да Лујо у разговору, кад год спомене покојног Петра, вели: "Грдна рано, покојни Петар". Показао је Понир где се његов Јаблан бо са царским Рудоњом. Карановић је тада фотографисао Лујину кућу и породицу. За Лују вели да је знао читати и писати и да је преко зиме тридесеторицу научио да читају и пишу, додајући да је био осиромашио и да пред кућом није имао ништа живо. Ћерка му се удала у суседно село Дујаковце.
Као и Карановићу 1933, и књижевнику и писцу Гојку Бановићу 1947. године, старац Лујо, иако је већ био превалио седамдесету годину, живо је причао о свом Јаблану и његовом обрачуну са царским Рудоњом. Бановићево: "Рикни, Јаблане да се и до Беча чује", покренуле су Лују и натерале га "на осмех који му се право од срца откида"
Везани текст: ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Лујо Кочић, јунак Кочићеве приче Јаблан (2): Одупри се, посрни, напријед-натраг, Јаблан увијек побиједи
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
