U ulici Danila Ilića

Tamo gde prestaju baščaršijski dućani i kazandžijske radionice i gde počinje gusto srpsko naselje sa starinskim kućercima, ima jedna ulica, zabalena i krivudava, koja se nekada zvala Oprkanj-sokak, a danas nosi ime Danila Ilića.

Sem po kojeg ljubopitljivog turista koji, razgledajući pitoresknu čaršiju, zaluta i brzo prođe kroz ovu ulicu čije mu ime ne kazuje ništa, malo ko da zalazi bez potrebe u nju. A i kad prođete kroz tu krivu ulicu sa nagnutim, uvučenim ili isturenim ćoškovima i divananama, vi ne biste nikad pomislili na ma što veliko, teško, zamršeno ili jezivo.

Baščaršijski golubovi i živolazni vrapci padaju po toj kao i po svakoj drugoj kaldrmi. U dnu ulice su velike magaze sa brašnom i pred njima se, ma u koje doba dana da dođete, uvek natovaruju ili istovaruju kola sa džakovima brašna. I jutros, evo, hamali, brašnjavi kao vodeničari, unose džakove toga belog božjeg dara, "nimeta", koga Bosna uvozi otkako je postala, i koga nikad nije dosta ovoj zemlji, oskudnoj svačim.

Kažem, u ovako mirno dopodne, vi ne biste nikad pomislili, da je još pre desetak godina u ovoj ulici živeo jedan mlad učitelj, čiju je dušu toliko ispunila i zanela želja za pravdom i slobodom, da je odlučio da uzme na se najteži od svih krstova: da bude u isto vreme ubica i žrtva, sudija i mučenik.

Dok prolazim tom ulicom i gledam ugao kuće u kojoj mu i danas živi majka, ja nastojim da u sećanju oživim toga starijeg školskog druga, i vreme kad smo, u grupama, sedeli na onom zidu pored Miljacke i vodili đačke razgovore ili igrali biljar u maloj turskoj kavanici "Kairo". S naporom mogu da oživim u sebi sliku i da ga vidim kako pognut nad biljarom govori, u šali, narečjem sarajevskih muslimana. Ali i to samo na čas, pa mi se odmah gubi njegov lik u vrtlogu i magli događaja i predstava koje su se docnije vezale uz njih: strahota žrtve i veličina dela je tolika, da ga je podigla i beskrajno udaljila od nas, naših misli, našeg vremena, i učinila svetlim i tuđim, daljim od svake zvezde.

Možda sva tragika herojstva i jest u tome: ne u kratkom bolu i oslobodilačkoj smrti koliko u tom što heroj, prešavši svojim delom onu kobnu liniju koja ga deli od običnih ljudi i svagdanjeg reda stvari, ostaje sam, nema roda ni prijatelja, gubi svaku ličnu oznaku i postaje ono što naraštaji žele i onakav kakvim ga vremena čine.

Dok sam to mislio, zazvoniše zvona sa druge strane Miljacke; prvo jedno malo, pa za njim drugo, veće, tamna i raspevana glasa. U isto vreme se javi mujezin sa džamije, s jedne, s druge, s treće. Pa još neka zvona iz daljine. Bilo je podne. Zatitra letnji vazduh i sve se ispuni kao nekim strujanjem od zemlje put nebesa. Za tom strujom podigoh i ja oči put neba, i sa molitvenim zvukom pođe i moja misao, teška od zemaljskog jada. Otrže se sama, dotle nepoznata i rečima neizreciva molitva put neba:

- Gospode, koji si nad svetovima i vladaš i znaš, pogledaj, molimo te, i na ovu brdovitu zemlju Bosnu, i na nas koji smo iz njena tla nikli i njen hleb jedemo. Daj nam ono za što te dan i noć, svak na svoj način, molimo: usadi nam mir u srce i slogu u gradove. Ne daj da nas tuđin više zlim zadužuje. Dosta nam je krvi i ratničke vatre. Mirnog hleba smo željni.

Pogledaj nas, Gospode, i uslišaj ne radi nas zlih i nesložnih, nego radi ovog velikog pravednika i mučenika, sarajevskog učitelja, Danila Ilića.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i Twitter nalogu.