У најкрвавијој бици за Београд учествовало је чак 350.000 војника

Ипак, једна битка се по многочему издваја од осталих. Осим што представља вјероватно најмасовнију и најкрвавију битку за Београд, у којој је учествовало преко 350.000 војника обију страна (по неким изворима чак пола милиона), занимљиво је поменути да је побједничка страна добила овај сукоб захваљујући крајње необичном савезнику - магли.

Тог 15. августа 1717. године, за заласком сунца гасиле су се и посљедње наде припадника удружених снага Светог римског царства, да могу живи дочекати јутро. Искрцавање аустријских трупа, које су два мјесеца раније код Вишњице прешле Дунав и преко Миријева и Врачара започеле са опсадом београдске тврђаве, зашавши непријатељу иза леђа, нису донијеле очекиване резултате, , пише блог Урбане стране.

Аустријски војни стратези су предвиђали да ће освајање тврђаве, чија посада није бројала више од 30.000 људи, бити рутински посао. Са силом од неких 120 до 150.000 војника, предношћу у виду изненадног напада и војним стратегом какав је био Еуген Савојски, најуспјешнији европски војсковођа у том тренутку, предвиђало се да ће тврђава бити освојена већ након неколико недјеља.

Ипак, бескрајни дани испуњени несносним врућинама, које су смијењивали периоди испуњени кишом, отежавали су опсаду која је између осталог подразумијевала и напорне радове на копању ровова, изградњу грудобрана и редута, као и учествовање у непрестаним чаркама са турским одредима, који су муњевитим излетањима из тврђаве задавали велике губитке најистуренијим редовима Аустријанаца.

Поред тога, по војнике Еугена Савојског била је погубна и мијазма, тешка и смртоносна зараза настала испаравањем барске и стајаће воде, са којом су се трупе сусреле већ код панчевачких ритова (Уосталом, и име града Панчева настало је од словенске ријечи пачина/панчина, што означава стајаћу воду илити рит). Међутим, када су се првих дана августа из правца цариградског друма завиориле турске заставе, одн. када је пред Београд дошао велики везир Халил-паша са 200.000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду.

Опсједајући зидине и посаду београдске тврђаве, Аустријанци су одједном и сами били под опсадом, стешњени између снага у тврђави и Халил-пашиних трупа које су их опколиле са леђа. Готово нико у редовима Еугена Савојског није вјеровао у позитиван исход битке. Нико осим самог војсковође. Док су генерали и други нижи официри предлагали предају, што је подразумевало стављање себе на милост и немилост непријатељу, са киме се никада није знало, Савојски је мирно поновљао да ће Београд, ускоро, бити у рукама хришћана. Рачунао је на тајанственог савезника уз чију помоћ нешто раније већ побједио Турке код Петроварадина.

Непуне двије године раније суверен хабзбуршке монархије, Цар Карло VI, покренуо је до тада највећу војну кампању, са циљем да из јужних крајева царевине протера Турке. Након неочекиване побjеде код Петроварадина, гдjе су аустријске снаге потукле готово два пута бројнију војску османлијског везира Дамат Али – Паше (Истог оног који и дан данас почива у једином сачуваном турбету на Калемегдану), пала су и мања утврђења у Темишвару, Панчеву и Новој Паланци.

Слijедећи је био Београд, добро утврђен и одлично брањен град, који су Турци одвајкада називали Дарул Џихад илити – кућа рата. Остало је записано да је на страни Аустријанаца, поред бројних придружених трупа и несумњивог војног генија какав је био принц Савојски, у бици код Петроварадина кључни фактор побjеде било изненадно невријеме.

Тачније, у тренуцима када су Турци били готово надомак побједе, над бојиштем је почела да бијесни олуја, која је збунила Турке, а што су војници Еугена Савојског искористили за јак контранапад, изборивши велику побједу.

Хроничари су забиљежили да је ова побједа извојевана 5. августа 1716. године, а да је непосредно пред почетак битке Савојски наредио да се пред његовим војницима носи икона Богородице. На први поглед ништа чудно. Међу хришћанским војсковођама је постојала читава традиција борбе под знамењем вјере којој су припадали. Уосталом, сјетимо се побједе Константина Великог над Миксенцијем код Милвијског моста, и његове визије крста са натписом – овим побјеђуј!

Савојски је наредио свештеницима да непосредно пред битку, војницима испричају причу о необичном сновиђењу папе Либерија, из трећег вијека, захваљујући коме је био излијечен од некакаве опаке болести. Наводно, папа је уснио Богородицу која му је руком показивала ка брду Есквилину, једном од седам римских брежуљака, затраживши да изгради светилиште на мјесту које ће бити обиљежено снијегом.

Истог тренутка започела је огромна сњежна олуја, након које је остао траг на мјесту на коме је касније изграђена базилика Свете Марије Велике, познате и као Снежна Госпа. Нема сумње да је ова прича оставила снажан утисак на војнике, највише због тога што се поменути случај папе Либерија, према легенди, догодио баш 05. августа 352. године.

Ноћ пред битку за Београд, Савојски је изненада окупио своје генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. По свједочењу једног непотписаног учесника битке, чији је текст у цијелости објављен у Годишњаку града Београда бр. VII из 1960. године, официри су били врло затечени овим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је потпуно пореметила Турке. Битка је почела у зору 16. августа и за вријеме од око пет сати, колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља.

Годину дана касније, јула 1718. потписан је Пожаревачки мир, и настаје период Краљевине Србије (Многи и данас не знају да је Србија осим средњовијековне и Србије Обреновића и Карађорђевића, имала краљевину и почетком 18. вијека, која је постојала пуне 22. године) чијим је настанком један репресивни систем замијењен другим.

Многи биографи Еугена Савојског, између осталог, наводе и његове склоности ка оностраном, мистичном и тајанственом, што свакако иде у прилог необичним околностима под којима је добијао своје битке. Поред тога, занимљиво је да су готово сви великаши новоосвојене територије Краљевине Србије, умрли у периоду од свега неколико година. Међу првима је умро млетачки дужд Карло Рузини (1735), један од потписника мира у Пожаревцу. Слиједећи умире Еуген Савојски (1736), затим Карл Александар од Виртемберга (1737), човјек који је 13 година владао Краљевином Србијом (Занимљиво је да су сва тројица умрла од гушења) Након њих, због наводне издаје погубљен је обновитељ београдске тврђаве и један од највећих фортификатора прве половине 18. тог вијека, Никола Доксат де Морет (погубљен 1738), да би на крају умро и сам Цар Карло ВИ у својој 55 години, наравно од гушења. Записано је да су посљедње речи хабзбуршког монарха биле – Умирем. Дави ме Београд који ми сједи на грудима.

Да ли су све ово само случајности или су сви они били потписници некаквог несветог пакта, уз чију помоћ су успијевали да побједе непријатеља, господарећи временским неприликама, била је једна од полазних претпоставки потписника ових редова, којима се бавио у свом роману првенцу Кал југа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.