Трагом смрти најмлађег шпанца (II)

Тако, у 1933. години, долазимо до Босанског Брода, мјеста које ће имати највећи значај у животу младог добровољца. Те године Петар Сексо је постављен за судију и старјешину Котарског суда у Босанском Броду. У том граду Мирко је оставио и свој први микроисторијски траг.

Отац судија, син комуниста

У зборнику "Четрдесет година" (објављен 1960. поводом 40 година постојања КПЈ), чији је садржај промакао састављачима списка шпанских бораца, Михаило Јаворски објавио је сјећање на Мирка Сексу који је још као петнаестогодишњак примљен у СКОЈ. У панегиричком тону описивао га је као убијеђеног младог комунисту који је већ тада "своју судбину повезао са судбином класно-свјесних пролетера". Иронијом те судбине, док се Мирко као скојевац "провјеравао на задацима", отац Петар обављао је функцију судије за малољетнике.

"Бродски грађани, пријатељи и познаници његова оца", пише Јаворски, "чудили су се зашто Мирко Сексо не поклања већу пажњу свом одијевању, зашто не иде по забавама и зашто се стално, са неким књигама под мишком, креће по периферији Босанског Брода и дружи са сиромашнима... У скојевској организацији нашао је своје мјесто у друштву, смисао свог младог живота... Ту је нашао другове који су га разумјели, вољели и помагали у развоју..."

Наставак текста открива иницијалне мотиве: "Пролазило је вријеме, а политичка ситуација у свијету постајала је све тежа... ми смо знали да се у Шпанији бије битка чији је исход од међународног значаја, да се тамо бори и за нашу слободу. Лијегали смо навече мислећи на Шпанију и будили се ујутро мислећи о њој... Да нам је то било могуће, сви смо били спремни да напустимо домове и похрлимо у Шпанију..."

Смрт у земљи сунца

Опис даљег слиједа догађаја дјелимично је хипотетски, али је заснован у намјери најбоље могуће реконструкције. Када Мирко, као "један од најбољих и најактивнијих другова", вјероватно крајем јула 1936. године, одлази из Босанског Брода у Шибеник, родно мјесто својих родитеља, породица не зна шта се с њим десило, иако можда тачно наслућује коначну дестинацију која је стајала иза његовог нестанка.

Судија Петар 8. августа одлази на боловање, а крајем мјесеца добија рјешење о премјештају у Окружни суд у Бањалуци. И тако, док се породица Сексо са једним чланом мање пресељава у Бањалуку, млади Мирко се налази на италијанском пароброду, на коме се можда могао споразумјети са морнарима, јер се, можда, као његов отац, служио италијанским језиком. На самом крају тог драматичног пута снашла га је смрт. Извјесно је да је Мирко погинуо најраније крајем октобра, када се Франкова војска приближила Мадриду. Писмо које је говорило о његовом одласку и смрти путовало је најмање мјесец и по, док није стигло на праву адресу уочи католичког Божића.

На самом крају, његова смрт нам је открила један детаљ у мозаику о којем још не знамо готово ништа, или барем знамо веома мало: о Југословенима у служби генерала Франка и Моле. Након извршеног стријељања о Мирковој смрти, писмом, јавио је "пријатељ" из војске којој се млади Мирко Сексо силом прилика морао придружити. Просто речено, Мирко је у тој војсци срео једног или два Југословена који су, вјерујем, могли надживјети свог познаника једино као убијеђени припадници националистичке војске.

Син "шпанац", отац "политички врда"

У међувремену, преостали чланови породице Сексо су постали Бањалучани, и оставили су иза себе неколико архивских трагова. Петар Сексо је наставио своју судску каријеру у Окружном суду. За сада не знамо какво је било његово морално-политичко држање у трагичним мјесецима након априла 1941. године, али је јасно да са успоставом власти НДХ он није изгубио свој професионални положај.

Напротив, напредовао је. На љето 1941. именован је за судбеног вијећника, у септембру 1942. стекао је и дужност замјеника предсједника Суда радничког осигурања, а у децембру исте године постао је предстојник (начелник) Судбеног стола (Окружног суда) у Бањалуци. Приликом промјена које су наступиле након побједе партизанског покрета, судија Сексо је задржао свој посао. У краткој карактеристици с краја 1945. године, уписаној поред његовог имена које се налазило на листи особља Окружног суда, уз одредницу да се ради о судији трећег степена другог разреда, стоји: "Као радник одличан. Политички врда. Старог кова.

Уписао се као усташа. Прије (рата) ХСС (Хрватска сељачка странка, Мачекова). Нестално." Коју годину касније више га у суду није било. Педесетих година бавио се адвокатуром. Млађи син Даворин завршио је медицинске студије у Загребу и радио је у Општој болници у Бањалуци. О свом погинулом "шпанцу", судећи по нетачности званичних података, нису јавно говорили.

мр Владан Вуклиш, архивиста у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.