Тамни вилајет руског Београда: Мистериозна смрт генерала Врангела

Тамни вилајет руског Београда: Мистериозна смрт генерала Врангела 08.10.2018 18:26 | Урбанестране.рс.

Док је у Европи бјеснио Велики рат 1917. године, Русија се нашла на кољенима. Редом, губили су битке на источном фронту. Широм земље, комунисти су користили ратно стање. Револуције из фебруара и октобра 1917, послије којих је слиједио трогодишњи крвави грађански рат, избрисале су царску Русију са карте свијета.

Дио интелектуалне елите Руске империје спас од бољшевичког прогона потражио је у емиграцији. Близу 40.000 људи населило се на територији Краљевине СХС. Снашли су се брзо. До 1941. године руска бијела емиграција дала је значајан интелектуални допринос српском друштву.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца спас је пронашао Петар Николајевич Врангел, високи Рус леденог погледа. Шира јавност за њега је први пут чула када се прошле године на РТС-у емитовала серија "Сијенке над Балканом". У архивским књигама описују га као лидера Руса на овим просторима, преносе Урбанестране.рс.

Корачао је самоувјерено и у свима будио страхопоштовање, упркос томе што га је пратила репутација губитника. Због традиционалне козачке црне униформе са гасирима – резервним патронама за пушку – добио је злослутни надимак "Црни барон".

О њему се зна да припада старој дворској породици прибалтичких барона. Врангел, корене води још из 13. вијека. У години Берлинског конгреса 1878. године родио се Петар Николајевич.

Са 18 година завршио је техничку школу у Ростову, а 1901. године је дипломирао на Рударском институту у Санкт Петербургу и постао инжењер. Исте године ступа у елитни Гардијски коњички пук, да би недуго потом завршио и Николајевску коњичку школу и постао резервни официр.

Када је почео Руско-јапански рат 1904. године, добровољно се пријављује у војску. Пошто се истицао у борбама, показавши изузетне стратешке и војне способности, добија ордење Свете Ане и Светог Станислава, као и чин поручника. Учествује у казненој експедицији у балтичком региону, а 1907. године се враћа у Гардијски коњички пук. Дипломира на Војној академији као седми у класи и до краја живота није скидао официрске еполете.

Врангел је оженио ћерку члана Високог суда Олгу Михајловну Иваненко 1907. године. Са њом је имао четворо дјеце – Елену, Петра, Наталију и Алексеја.

Октобра 1914. године Врангел постаје један од првих руских официра са орденом Светог Ђорђа IV степена – највишим руским војним одликовањем. Постаје пуковник и добија прекоманду на Југоисточни фронт. Као генерал-мајор 1917. године добија одликовање Крста Светог Ђорђа за одбрану линије на ријеци Збруч.

Послије изласка Русије из Великог рата, генерал Врангел напушта војску и одлази у Јалту на Криму. Тамо је живио у дачи док га бољшевици нису ухапсили крајем 1917. године. Легенда каже да му је том приликом живот спасла супруга Олга. Рекла је да жели да погине са својим мужем и бољшевици су се сажалили и оставили барона у животу.

Видјевши да је живот на Јалити ризичан, Врангел одлази у Кијев гдје се на кратко прикључио армији новостворене државе Украјине. Схвативши да Украјина постоји само захваљујући огромној помоћи Њемачке, Врангел је напушта и прикључује се антибољшевичкој Добровољачкој армији. Добио је да командује корпусом, а унапређен је у чин генерал-потпуковника. Ауторитативни командант и праведни администратор није толерисао безакоње и пљачкаше у својим одредима па га је народ заволио.

Генерал Врангел ушао је у сукоб са командантом Јужне Русије, генералом Антоном Дењикином. Бројна неслагања довела су до тога да Врангелу буде одузета команда, па он 1920. године одлази у изгнанство у Истанбул.

Нешто више од мјесец дана касније Дењикин напушта мјесто главнокомандујућег и Врангел се враћа да преузме дужност врховног команданта снага Бијелих на Криму. Међутим, Црвена армија је била јача.

Схвативши да нема куд, организовао је масовну евакуацију са обала Црног мора. Свима је дао могућност да бирају – да се евакуишу са њим и оду у непознато или да остану у Русији.

Домовину је напустио 14. новембра 1920. године, бродом "Генерал Корнилов", посљедњим који је испловио са Крима. Живио је неко вријеме на својој јахти "Лукул" у Истанбулу све док није потопљена. На њу је налетио и потопио је италијански пароброд. У то вријеме, Врангел је био на копну, а овај инцидент сматра се неуспјелим покушајем атентата на Бијелог командира.

Наставља да бјежи, као рањена звијер. Преко Туниса, Врангел са својим штабом стиже у Котор. Уз посебне симпатије краља Александра Карађорђевића који је студирао у Петрограду.

Барон постаје вођа свих руских избјеглица, као најугледнији од свих Бијелих емиграната. Штаб генерала Врангела налазио се у Сремским Карловцима, гдје се налазио и Свети Синод Руске православне заграничне цркве. Супруга славног барона Олга посветила се бризи о избјеглицама. Ту остају до 1927. године, када се селе у Брисел.

 "Посљедња руска зима – Тамни Вилајет Руског Београда"

"Тог 27. септембара 2018. године око поднева стижем у Сремске Карловце, прелијепи барокни градић који је уснио дубок сан између обронака Фрушке горе и плавог Дунава. Мјесто представља праву ризницу српске али и свјетске историје и културе. Разлог мог доласка јесте рад на књизи "Посљедња руска зима" која истражује живот руских избјеглица, понајвише током боравка у Краљевини СХС/Југославији. Од многих писаца сам добио савијет да је немогуће написати добру књигу на одређену тему, а не осјетити атмосферу мјеста на којој се одиграва.

У Улици Митрополита Стратимировића нема много пролазника иако је радни дан. Најблаже речено стиче се утисак да је вријеме стало, помало и због великог броја предивних старих, али на жалост врло слабо одржаваних кућа које се налазе у јако лошем стању.

Историју смо учили у образовном систему Титове Југославије, под контролом нечега што се најприје звало потпуно апсурдно – ОЗНА (или тачније Одељење за заштиту народа које је судило и пресуђивало по свом нахођењу), па није ни чудно што је велики, готово епски противник комунизма (зла које ће у том вијеку преокренути читав свијет) генерал Врангел морао бити заборављен.

На адреси 19-21 налази се једна прелијепа кућа са краја XIX вијека. Та кућа је подијељена на два индентична дијела, а у десном дијелу куће на броју 21, тачније на другом спрату ове двоспратнице живио је и радио чувени генерал Врангел од 1922. до 1926. године. Сама врата на улазу у ову зграду као и чини ми се сва остала унутрашња столарија су у изворном и у јако лошем стању, али самим тим ипак пружају снажну аутентичности оног времена када су на овом мјесту доношене врло битне одлуке везане за руску емиграцију.

Док ходам кроз унутрашње двориште и ходницима ове куће пењући се ка Врангеловом некадашњем стану, можда због умора, а можда и због самог значаја овог мјеста, наједном застајем као неком тајном силом заустављен, на тренутак у мислима појавише се ликови свих епских историјских личности некадашње свјетске силе Царске Русије – Врангел, Климович, Љвов, Шуљгин, Милер… као да јасно видим њихове ужурбане силуете забринутих лица како на руском језику размијењују мишљења, договарају се…

Кренимо редом, зашто је Врангел дошао баш у Краљевину СХС и Сремске Карловце? Сам Врангел је желио да дође искључиво у Србију јер су друге савезничке државе признале Совјетску Русију. Одлуком Пашићеве Владе из 1921. године дат је пристанак за долазак Врангела са његовим штабом и политичким органом Руским совјетом, под условом да се због противљења дијела опозиционих листова тачније "Хрват" из Загреба и "Југославија" из Љубљане ипак изузме Београд као сједиште штаба, већ да то буду Крагујевац или Сремски Карловци.

Била је средина марта 1922. године, када је Врангелов штаб већ нашао смјештај у згради старе Градске болнице "Шпитаљ", те у свечаној сали Магистрата и "Благодејанију" (зграда данас не постоји), али и по приватним кућама у Сремским Карловцима.

Тада је под окриљем ноћи у снијегом оковане Сремске Карловце стигао и сам Врангел познатији као "Црни барон", ноћна мора комуниста. Иако поражен у грађанском рату још увијек је Лењину и Стаљину дрхтао глас на помен његовог имена и сјећање на дане када је у крвавом врењу током митске битке у Царицину (потоњи Стаљинград) демонстрирао своју моћ и до ногу потукао бољшевике уз реченицу: "Не могу да се браним, прелазим у напад".

Бољшевици су га искрено мрзили, у совјетској енциклопедији из 1938. године су написали о њему: "Паметан али необразован, често арогантан без обзира на своје двије дипломе, бескрајно частољубив, много полаже на сјај и позу". Од одласка из земље па до смрти биће ловина црвених царева из Москве.



Врангелов живот и рад

У Карловцима је дочекан од сарадника у готово мистериозној атмосфери. О томе је у Србији мало писано.

Врангел је био религиозан човјек, имао је склоност као и сви Руси да вјерује у чуда. Постоји руска непреводива ријеч "авос". Уздати се у "авос" значи радити нешто без посебног напора, али уз очекивање да ће све случајно испасти добро. Овога пута остати спокојан у оваквој ситуацији било је могуће само уз бескрајан оптимизам.

Врангел је убрзо по доласку у Сремске Карловце закупио кућу у Митрополита Стратимировића 19-21 и у њу се уселио са својим родитељима који су пристигли из Дрездена и са својом женом и дјецом који су пристигли из Париза.

Одмах по доласку организовао је Специјални одсјек, обавијештајну службу. На челу тог одјељења поставио је генерала Климовича, посљедњег шефа злогласне тајне царистичке службе познатије као Охрана. Потом је основао политичку организацију на чијем челу је поставио Василија Шуљгина, те војни штаб којим је руководио генерал Милера. У то вријеме у Карловцима је основан и Свети Синод Руске православне заграничне цркве са митрополитом Антонијем као поглаваром.

За Лојда Џорџа тврдио је генерал Врангел да је главни кривац за неуспјех његове војске јер је захтијевао да Врангел прекине борбу против бољшевика и да се још у мају 1920. године када је Врангел још увијек био на завидном нивоу спремности за борбу, трупе из Енглеске повуку са Крима.

Те исте године у октобру, каже Врангел, Британија је извршила притисак на Пољску да склопи мир са Совјетском Русијом. Те околности имале су за посљедицу да се 500.000 црвених трупа пребаце на Крим и да на тај начин услијед бројне надмоћности просто прегазе Врангелове трупе. Ситуација се иза тога није могла одржати и морало се приступити евакуацији.

У вријеме доласка у Сремске Карловце наводно је генерал Врангел био без новца, али је затим услиједило обилно финансирање од руских и страних капиталиста, мада ће га у том периоду пратити и афера са Петроградском заложном банком. Нешто касније основаће и своје предузеће "Техника" са удијелом од пет милиона динара.

Основао је 1.септембра и РОВС са главном идејом повратка у стару Русију путем оружаног обарања поретка у Совјетској Русији. У помоћ приликом оснивања РОВСа Врангел ће позвати и мистицизам, захтијевајући да се РОВС прогласи "витешким редом" Александра Невског а да односи унутар организације буду засновани на гвозденој дисциплини и поштовању према надређенима.

Буди страхопоштовање

Врангел је био високи, витки, леденог погледа Рус. Корачао је самоувјерено улицам Сремских Карловаца и у свима будио страхопоштовање, упркос томе што га је пратио глас пораженог. Због традиционалне црне козачке униформе са гасирима – резрвним патронама за пушку – добио је злосутни надимак "Црни барон". Свима је падало у очи да он живи необично повучено. Никога није примао и до њега је било теже доспјети него до Далај – Ламе.

Причало се да је Врангел повучен због страха од атентата. Брижљиво је чуван од стране његове мајке Марије Врангел и секретара Николаја Котљаревског, преко којих се једино могло доспјети до Врангела. Свакога дана одлазио би у просторије свога генералштаба који се налазио у једној згради у порти Саборне Цркве и ту је остајао са својим штабом.

Врангел би у слободно вријеме често одлазио на Дунав, гдје је у самоћи пецао рибу и остајао сатима. Врангел је свакога дана добијао огромну пошту: велики број новина и писама, које су му слате из свих крајева.

Највећи дио дана проводио је у својој свијетлој соби за рад, чији је изглед у свему носио обиљежје јуначке историје те армије, на челу које је генерал водио борбу за част и слободу домовине.

Поређане на зиду иконе, благослов многобројних градова ослобођених 1919-1920. године од црвеног ропства – живот са старинском иконом – благослов руског свештенства новом вођи у Криму, са повезом ордена Св. Георгија, слике, скице – све то подсјећа на цијелу историју пута армије.

Сама појава генерала прави утисак нечег војничког, силног и мистичног.

Висока стаса, коштуњава, енергична диктаторског лица, челичних очију, он је персонификација снаге и воље, прави витез који може и мора да води масе са собом.

Послије импресивног утиска и посјете овако важног архитектонског драгуља прошетао сам и до краја улице Митрополита Стратимировића гдје се налази споменик генералу Врангелу, дјело Василија Аземеше, пројекат који су финансирали пословни људи Виктор Лебедев и Драган Аврамов.

Посљедња ноћ "Црног барона"

Када је сматрао да је стабилизовао ситуацију преселио се у Брисел, мада многи савременици тврде да то више није био онај исти човјек гвоздене воље. Има и индиција да је био у лошој финансијској ситуацији и да је породица била приморана на живот прикривеним сиромаштвом у троспратној кући у Руе де Бел Аир. Та кућа постоји такође и данас и у њој су смјештене канцеларије једне пројектантске куће, занимљиво је да на њој нема спомен плоче.

Врангел се није ни у Бриселу сретао са странцима нити је примао ненајављене госте. Једног дана се појавио брат његовог слуге који је истовремено био и његов кувар. Генерал није могао спречити браћу да се састану, нити је покушао то. Чињеница је да је овај наводни "брат" био морнар совјетског брода који је пристао у Антверпену појавила се тек пар деценија касније када су отворени архиви. Посјета је трајала цио дан, а два мушкарца су сво вријеме провела у кухињи. Чим је мушкарац отишао Врангел се разболио. Ниједан љекар није могао успоставити јасну дијагнозу.

Појавио се хронични кашаљ са крвавим испљувком, повишена температура праћена наизменично дрхтавицом, те ноћно знојење и нагло мршављење. Ни белгијски љекари, а ни француске и руске колеге које су позване из Париза нису могли учинити ништа за Врангела упркос труду да му олакшају бол и патњу. Слуга и његов брат су нестали, а Врангелови пријатељи нису успјели да их пронађу, нити је покретана истрага. Аутопсија је утврдила присуство велике количине бацила туберкулозе иако Врангел није никада боловао од те болести. Нема сумње да су бацили били свјежи и убачени из спољног извора. По мишљењу стручњака ово је могло да се изведе само инфицирањем хране са бацилима ТБ, а познато је да су "тровачи" ОГПУ имали такве отрове у том периоду. Злочин је остао под велом мистерије. Отрован је од стране ОГПУ, тајне полиције добро инфилтриране у емигрантске кругове. Врангел је убијен иако је званично саопштење гласило да је умро.

Унук Петра Врангела, Петер Басилевски 2007. године изјавио је да држава још није осудила зло и одбио је да остаци његовог деде буду пребачени из Београда у Москву."



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица