Тајно оружје српских војника
Да војска заиста маршира на свом желуцу, како је говорио Наполеон, још једном је потврђено у Првом свјетском рату. Иако је аустроугарска војска имали обилније и богатије оброке, српски војник се захваљујући таину хранио здравије. Зато је био спретнији и покретљивији од непријатеља.
И сит и сигуран! То је таин значио за српског војника. Специфична мјешавина раженог и бијелог брашна, могла је да траје дуго и да даје снагу и гипкост у борби. Ријеч таин је турског поријекла и значи следовање, објашњава Димитрије Вујадиновић, аутор пројекта "Хлеб у Великом рату".
- Наша војска је одмах после турско-српских ратова почела да производи таин, војни хлеб. Он је био здрав и храњив. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем већ старим и очврслим, сувим, већ квасним тестом, које се зове комин - открива Димитрије Вујадиновић.
На почетку рата Србија је могла да прехрани и цивиле и војску, која је имала одређено следовање.
- Следовање војника је било 800 грама хлеба. Неспорно је да је тај хлеб, који је конзумирао војник у Првом светском рату, обезбеђивао довољну енергетску вредност да војник може извршавати основне борбене задатке - објашњава Бошко Тешановић, професор агрономије.
Прича се да је успеху српске војске у Церској бици допринијела и специфична исхрана: таин у комбинацији са јачим, сланијим сиром (пуним бјеланчевина које доприносе покретљивости), уз лук, паприку и пасуљ (обилују инсулином).
Тада су и суве шљиве подјељене војницима, пошто је у Горњем Милановцу остала велика количина шљива, чији су извоз спречили Аустроугари. Енергетска вредност сувог воћа је висока, а хљеб са сувим шљивама се и данас налази на менију војске у ванредним условима.
Војник који се тако храни, није тром, лакше се креће и има енергију за брдовит терен. За разлику од аустроугарских војника који су имали бољу и обилнију али не и здравију исхрану.
Умјешен и печен 1912. један таин и данас опстаје и чува се у пиротском музеју.
Био је прво следовање Алексе Здравковића из Пирота, кога је мајка завјетовала још када је кренуо у балканске ратове да прво следовање хлеба, односно таина, сачува и да ће га тај таин чувати од куршума.
Алекса је прошао балканске ратове, војевао је у Првом свјетском рату и вратио се окићен бројним оредењем и сачуваним таином.
Прича о чудесном Алексином хљебу ширила се међу војницима, нарочито послије битке код Битоља, када је метак намијењен Алекси погодио његову чутурицу. Алекса није добио ни огреботину, али јесте бројне понуде да прода таин, чак и од савезничких војника.
Чињеница да је обавезни дио униформе била управо торбица за хљеб, свједочи о томе да је таин заиста био светиња за војнике.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
