ТУРИЗАМ НА БАЊАЛУЧКИ НАЧИН (1): Подигнут туристички павиљон, одбијено увођење трамваја

Зоран С. Мачкић
ТУРИЗАМ НА БАЊАЛУЧКИ НАЧИН (1): Подигнут туристички павиљон, одбијено увођење трамваја

Свјеж ваздух са околних брда, Врбас и 15 километара алеја кестена, платана и липе, од Бојића хана до Горњег шехера и од Алеје војводе Степе до Врбас логора, били су слабашни адути за привлачење и задржавање туриста у Бањалуци.

Силне кафане, у чијој су свакодневној понуди били јањетина с ражња, оријентални мезетлуци и далматинска и сремска вина, морале су да се отимају за госте. "Чувене" пјевачице севдалинки, уз пратњу музичких трупа у "Абацији", "Венецији" и "Халиловцу", тек су мало доприносиле у борби за госта и то у вечерњим сатима. Ни музичка понуда друге врсте није била успјешнија.

Шетње до Горњег шехера, купање у шехерским бањама и потом обавезно испијање кафе у "Илиџи", на самој обали Врбаса, били су повластица Бањалучана.

Овај је проблем уочен, па су градске власти почеле да му придају пажњу.

Предсједник Одбора за унапређење туризма у Врбаској бановини др Курбеговић је јула 1931. године истакао важност туристичке пропаганде у Врбаској бановини и потребу подизања туристичког павиљона. Одбор је усвојио став свог предсједника, па је са предузимачем закључен уговор. Овом је за подизање туристичког павиљона било потребно мјесец дана, након чега је од власти наплатио уговорну цијену од 40.000 динара.

На сједницама Градског вијећа је редовно претресано питање успостављања трамвајске линије. Међутим, након што су практично сви вијећници, са образложењем да "Бањалуци није потребан трамвај и да има пречих потреба", априла 1931. одбацили приједлог Грађевинског одбора, ово питање није више покретано. У градском саобраћају су фијакерџије све до 60-их остали неприкосновени.

Средином 1933. отворена је градска аутобуска линија Траписти - Бањалука - Горњи шехер и назад.

Бањалука за све то вријеме није била туристичка дестинација, већ само пролазно мјесто за оне који су се упутили на Јадран или су се отуд враћали преко Сарајева, Травника и Јајца.

Тако је крајем маја 1930, на позив Банске управе и Туристичког друштва, град посјетила група од 60 чланова Међународног ПЕН клуба. Домаћини, заједно са овдашњим дописницима београдских и загребачких листова, госте су дочекали у Јајцу. Аутобусе за превоз до Бањалуке обезбиједило је Туристичко друштво. "Гости су разгледати град и његове знаменитости, а увече је у њихову част приређен банкет." Без ноћења, јер град није ни имао на располагању 60 кревета, гости су увече возом отпутовали за Бихаћ, а одатле продужили за Плитвичка језера.

Према извјештају који је поглавар Градског среза бањалучког доставио Министарству трговине и индустрије у сврху успостављања хотелског катастра, Бањалука је средином 1925. имала сасвим скромне туристичке капацитете.

Хотел "Босна", власништво Емериха Паскола, у понуди је имала 45 соба и 65 кревета, са добром кухињом, бањом, баштом, гаражом и др. За собу је ваљало издвојити 45 динара, а за "дневну опскрбу са собом" од 90 динара навише. Туристичке групе могле су да рачунају на попуст од 15 одсто. Хотел је радио до два часа ноћу. 

Хотел "Балкан", на мјесту данашње Градске управе, био је у власништву Српске црквене општине. Имао је свега четири собе са четири кревета, ресторан и добру кухињу. Гаражу и текућу воду није имао. Соба је коштала 30 динара, а "дневна опскрба са собом" 50 динара. "Балкан" је радио до четири ујутро.

Остала градска понуда, строго узевши, тешко да би се могла и назвати туристичком. Гостионице Нике Мајкића и Јове Курузовића, обје на Краља Петра друму 38, биле су такође власништво Српске црквене општине. Прва је имала три собе са шест, а друга двије собе са четири кревета. Цијена ноћења износила је 20 динара. Обје су радиле до два ноћу, а ресторан нису имале.

Нешто угоднију понуду је имала гостионица Митра Малиновића у Краља Алфонса 18. Гостима су на располагању стајале двије собе са четири кревета, по цијени од 39 динара. Гостионица је имала "добру кухињу", гаражу и колару, а радила је до четири ујутро.

Бивша гостионица Ђуре Коџе, тада у власништву насљедника Јове Дабовића, нудила је двије собе са четири кревета, по цијени од 20 динара. Понуда је спадала у категорију "средње коште". Гостионица је радила до 11 увече.

И то је било све. Остали, сасвим скромни смјештајни капацитети, били су у Горњем шехеру.

Бања Ханке Хаџисаковић је нудила три собе. Била је отворена преко цијелог дана и ноћи, а имала је и колару.

Наставиће се

АУТОР: Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана