Стравична судбина њемачког Титаника: Скоро 5.000 мртвих

Прекоокеански брод Кап Аркона био је њемачки 'одговор' на Титаника. Сами Нијемци од милоште су му дали надимак 'Плутајућа палата', а на њему су уживали само они нешто дубљег џепа. Тако је 1927. године Нијемце и остале Европљане почео да превози до Јужне Америке и то је радио у рекордно кратком времену - у само 15 дана.

Осим што је био најбржи, елегантни Кап Аркона је био и највећи прекоокеански брод на свијету, а његова је посада бројила готово 500 чланова.

Прво 'касарна', па први филмски 'Титаник'

Но, његове године славе напрасно су завршиле доласком нациста на власт. Брод је тада усидрен на сјеверној обали Пољске, у луку Гдињу. Тамо је прво почео да труне, а онда су га нацисти обојили у сиво и пренамијенили га за војну употребу. Кар Аркона је тако постао 'пловећа касарна'.

Међутим, и ту је функцију обављао релативно кратко, тачније - све док Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс није одлучио да сними филм "Титаник". Да, нацисти су одлучили да сниме филм о трагедији из 1912. године, а Кап Аркона био је идеалан брод за ту прилику. У нацистичкој и врло изобличеној верзији приче, за потапање славног брода су били криви Јевреји и британска посада, због чије су похлепе стотине људи изгубиле живот.

Но, филм је наишао на многе проблеме, а његов је режисер усред снимања смакнут због велеиздаје. Човјек је, наиме, волео да попије и поприлично је 'прекорачио' зацртани буџет.

Покушај уништења свих доказа о Холокаусту

Када је постало јасно да ће Трећи рајх изгубити рат, с врха нацистичке странке дошла је наредба да се униште 'сви докази о Холокаусту', што је подразумијевало како концентрационе логоре, тако и све затворенике. Дио њих који није убијен послат је према Балтику, с надом да ће од тамо бити превезени у Копенхаген који је био под нацистичком окупацијом.

Али нацисти су почели да губе и Балтик, а њихове су бродове и подморнице редовно уништавали, сада већ незаустављиви, Руси.

У јануару 1945. тако је на своје посљедње путовање кренуо и Кап Аркона. Прву групу затвореника преко мора је превео капетан Јоханес Гердс. Када му је речено да то мора да понови, починио је самоубиство.

Трагедија три дана након самоубиства Адолфа Хитлера

За другу евакуација затвореника у брод су смјештени брутално осакаћени затвореници. На посљедње путовање Кар Арконе кренуло је око 5000 људи. Тоалети више нису функционисали, затвореницима није била доступна вода за пиће, а унапријед су одбачени сви чамци за спашавање како затвореници не би могли да побјегну.

Таман у вријеме његове друге пловидбе, над Балтиком су кружиле стотине британских Тајфуна, једномоторних британских ловаца с мисијом да 'очисте' Балтик од нацистичке присутности. Неколико авиона се сручило на Кап Аркону 3. маја 1945. године без знања да се под палубом налазе затвореници и цивили, хиљаде њих. Пилоти су били увјерени да уништавају брод којим из Њемачке у Норвешку бјежи нацистичка елита.

Припадници СС-а забранили су посади да на палуби нацрта црвени крст и били су то посљедњи тренуци некадашњег поноса Њемачке. Од 5000 људи на броду, преживјело их је 350. Када је открила да је убила готово пет хиљада недужних цивила, Британска влада је документе о томе ставила под ознаку тајности, а јавности су откривени тек 1975. године. Пилоти су тек тада сазнали шта је било у броду који су бомбардовали почетком 1945. године.

При потопу Кар Арконе живот је изгубило неколико пута више људи него при потопу Титаника због чега се то сматра једном од најгорих трагедија на мору, као и најгорим примјером 'пријатељске ватре' у историји ратовања. Остаци тијела су испливавали на обалама Балтика у наредних неколико деценије - посљедњи такав случај је забиљежен 1971, а истрага је показала да је у тренутку потонућа на броду било заробљеника у више од 30 националности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.