Шпански грађански рат: Осамдесет година сукоба који је запалио свијет

Срећко Јуркић рођен је 1912. године у селу код Ливна, у Босни и Херцеговини. Са 16 година одлази у Белгију, гдје је радио као рудар, а члан тамошње Комунистичке партије постаје 1935. године.

“Вјероватно због услова живота није са много оптимизма гледао на будућност”, каже његова ћерка Бранка Мосуровић за ББЦ на српском.

Како наводи, њен отац није имао нимало лијепо мишљење о религији и католичким фратрима. Иначе је био веома дружељубив.

“Ишао је на игранке, увијек је носио одело и кошуљу и волио да буде уредан... Нико није ни сањао да ће отићи у Шпански грађански рат”.

На католички Божић 1936. године, Јуркић се у Шпанији придружује Интернационалним бригадама.

У наредне три године, уз тонове пјесме “Ај Кармела”, борио се против десничара предвођених генералом Франциском Франком.

Једном је рањен, а након рата завршио је у логору.

“Мама је једном рекла да није волио звук алуминијумске кашике и црну кафу... Подсјећали су га на логор”, каже Мосуровић.

Сукоб двије Шпаније

У предвечерје Другог свјетског рата на Иберијском полуострву трајао је сукоб “двије Шпаније”.

Са једне стране били су републиканци - уз које су били анархисти, комунисти, троцкисти и сви други љевичари - а са друге националисти, који су имали подршку десничара, фашиста и сличних групација.

На страни републиканаца, поред Срећка Јуркића, било је и око 1.800 Југословена у Интернационалним бригадама, које су чинили добровољци из 53 земље.

Трећина југословенских Шпанаца се никада није вратила.

“Најмлађи борац је имао 14 година... Пошао је са оцем. Варга Стеван и Варга Иштван”, каже Вера Стојановић из Удружења шпанских бораца.

“Послије неколико мјесеци отац је погинуо, а Стеван је остао до краја. Умро је у Љубљани прије око 20 година”.

У Шпанији је било и 16 жена, углавном су биле болничарке и докторке. У борбама су учествовала и два авијатичара - Јосип Крижај и Бошко Петровић.

“Нажалост, њих двојица се нису вратили”, каже 88-годишња Вера Стојановић.

У то доба, није уопште било лако стићи до Шпаније - југословенска власт је хапсила све који су намјеравали да се придруже борбама.

“Углавном су одлазили они који су студирали у Европи. Притом, Свјетска изложба је била у Паризу, па су из Југославије одлазили у Француску, па неким путевима преко Пиринеја до Шпаније”.

Зашто је Шпански грађански рат битан?

Историчари често сматрају да је овај сукоб био полигон за испробавање Другог свјетског рата.

У Шпански грађански рат су прсте умјешале фашистичка Италија, нацистичка Њемачка, као и Совјетски Савез - неки од главних актера свјетског сукоба који ће почети 1939. године.

“У борби између традиционалне и љевичарске Шпаније, сукобиле су се пре свега велике силе тог времена које су имале тоталитарно уређење”, наводи за ББЦ историчар Чедомир Антић.

Како каже, ријеч је о рату око “вредности које су се преламале током читавог 20. вијека”.

Био је то веома крвав и изузетно суров рат, а завршио се побједом франкиста, који су Шпанијом владали до Франкове смрти 1975. године.

Никола Миликић из Историјског музеја Србије истиче да су у Шпанији коришћене све најбитније одлике Другог свјетског рата.

“Масовна бомбардовања - сјетите се Гернике - масовни злочини, исељавање становништва, па само тада први пут видјели падобранце, а и пропаганда је била веома битна”.

“Може се рећи да је он био Други свјетски рат у малом”, каже Миликић.

Он наводи да је ситуацију у Шпанији додатно компликовала ионако веома сложена ситуација на љевици.

“Ми видимо двије стране, републиканску лијеву, и десну националистичку, фашистичку. Међутим, унутар те лијеве је била нека врста грађанског рата. Били су ту социјалисти, па анархисти, троцкисти, али са доласком Совјетског Савеза и Стаљина, јача Комунистичка партија и долази до сукоба унутар љевице”, објашњава Миликић.

Иначе, након Шпанског грађанска рата постала је позната парола републиканских снага “Но пасаран”, која означава спремност да се положај брани по сваку цијену.

Зашто су Југословени ишли у Шпанију?

- Једноставно - да се боре против фашизма”, одговара Вера Стојановић.

“То је био почетак фашизма и због тога су ишли. Највише их је кренуло из Прага, тамо су били студенти и пратили су догађаје у Шпанији и шта Франко ради.

“Кренули су да помогну шпанском народу, то им је био мотив. Били су млади, похрлили су у помоћ... Знате каква је младост”, истиче она.

Међутим, Антић сматра да је главну ријеч водила Комунистичка партија, иако је у Шпанији било и “искрених антифашиста”.

“Та борба, без обзира колико племенита била, била је борба за мало другачији, али ипак тоталитарни свијет. Сигурно нису ишли да бране демократију и републику, већ да учествују у глобалној борби, гигантских размјена”.

Дио Шпанског грађанског рата био је и Јосип Броз Тито. Колико тачно - није познато. Званична биографија каже да Тито никада није учествовао у борбама у Шпанији, а око његове улоге у свему томе постоје бројне мистерије.

Зато је познато да су у борбама у Шпанији учествовала нека од најпознатијих лица Народноослободилачке борбе - Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Петар Драпшин и бројни, касније, партизани.

“Шпански борци су касније постали окосница ударних партизанских бригада. Позиционирали су се јер су прошли ту револуционарну школу”, каже Миликић.

Како наводи, управо је због тога Шпански грађански рат у Југославији био веома популаран и романтизован.

“Партизански покрет је из Другог свјетског рата изашао као побједник, па су његови чланови просто добили више простора да причају о Шпанији, па зато имате и низ њихових дневника, сјећања и мемоара”.

Ипак, он истиче да нису сви борци из Шпаније били комунисти и чланови Комунистичке партије.

“Заиста је много људи одлазило у тај рат, препознали су га као важног”.

Постидеолошко доба

Да ли бисмо данас могли да замислимо да грађани остављају друштвене мреже, интернет, удобност свог кревета и радно време од девет до пет, мијењајући их за бомбе, ровове, крв и блато? Због идеала, због нечега у шта вјерују?

Сценарио је, чини се, данас тешко замислити.

“Не верујем да би то у скорије вријеме могло да се понови... Нема више те солидарности”, каже Вера Стојановић.

Миликић истиче да све “зависи од сукоба”, док Антић сматра да би тако нешто тешко могло да се догоди, зато што “живимо у постидеолошком времену”.

“Уз све могуће задршке - једини сличан покрет је Ал Каида. Они имају интернационалу и глобални циљ за који ништа није много платити... Нема довољно жртава које могу да падну за то”, каже Антић.

Дедиње

Љевичари су у Шпанији поражени, али Јуркић ту није завршио своју борбу.

“Постао је дио Покрета отпора - живио је на селу у Белгији и тамо је био до краја рата”, каже његова ћерка.

“Тамо су вршили разне саботаже. На примјер, палили су биљке које су Немци сејали за лијекове”.

У Југославију се вратио двије године по завршетку Другог свјетског рата.

“Добио је посао у фабрици Икарус и смјештај за становање. Касније је смјештај вратио и сазидао себи кућу. Можда је могао и да има нешто више... Што се каже, да живи на Дедињу, али је желио слободу”.

Сваког 22. октобра, на дан формирања Интернационалних бригада, шпански борци окупљали су се у Дому армије, данас Дому војске.

“Сви су долазили... И Коча Поповић. Пеку Дапчевића никада нисам видјела, али јесам његову дјецу Милицу и Вука”, каже Мосуровић.

Весна каже да је њен отац био несвакидашњи човјек, сталожен и стрпљив.

“Било му је битно какав си човјек. Ако си му одговарао, онда си му био и пријатељ. То питање националности... Ни ја то не разумијем. Људе дијелим на добро и лоше. Не волим те троваче и демагоге”.

Срећко Јуркић је умро 1994. године у Београду.

“Мој отац је за мене био и остао легенда”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.