Шаперова прича о Идолима: О Дивљану, Крстићу и “Одбрани”

blic.rs
Шаперова прича о Идолима: О Дивљану, Крстићу и “Одбрани”

“Љубав нема почетак”, пише у својој књизи “Идоли и последњи дан” (Контраст издаваштво) Ана Марија Грбић (1987) у којој је сабрала своје разговоре са свим релевантним актерима љубавног настанка, звјезданог успона и болног распада једне од најзначајнијих појава у историји овдашње музике - ВИС “Идоли”.

О “Идолима”, али и много чему још говоре сами “Идоли”, њихови гуруи, повремени сарадници, сапутници... Посебну драж књизи даје исповијест једног од кључних чланова бенда Срђана Шапера чије делове преноси Блиц.

Пре Идола

У гимназији смо се дружили много: Влада Галић, Влада Дивљан, Милан Власинић, Предраг Смиљковић, Нена, Нађа, Тијана Вујадиновић, Нела, Марина Синђић и сви други из нашег одељења. Били смо врло повезани, мање-више сви добри ученици у школи која је била поштована од нас и која је нас поштовала.

На разним догађајима које смо правили, попут журева или рођендана, екскурзија, ако је неко имао гитару, онда смо уз њу заједно певали и свирали. Влада је био добар гитариста, свирао је разне ствари, од “Индекса” до песме “House of the Rising Sun. Јако је волео “Suzy Q” у изведби Хосеа Фелисијана, и онда је та “Suzy Q” била хит на свим рођенданима; то му је био врхунац вечери.

После другог разреда гимназије, у лето ’74, отишли смо заједно Влада Дивљан, Влада Галић и ја на месец дана у Кројдон, предграђе Лондона, да учимо језик, и ту смо се стварно доста зближили. Сећам се да се тад појавио албум Дејвида Боувија “Dimond Dogs”, то нам је било интересантно. На крају је Влада тамо купио једну “фендер” гитару; музика је и ту била присутна.

Влада и ја смо с временом формирали неку врсту певачког пара. Ја сам одувек писао поезију, а нисам лоше ни певао. Влада је све боље свирао, нарочито смо волели изворне македонске песме, Simon & Garfunkel, Корни групу, Тime... Влада Галић није био музикалан, па смо нас тројица кренули да наступамо у подземним пролазима, имали смо тек шеснаест година.

Прве свирке у подземним пролазима у Лондону

Седнемо, ставимо испред себе нешто за убацивање пара, напишемо да смо остали без новца и да не можемо да се вратимо кући. Углавном смо имали српски и македонски репертоар, а не енглески, то нам је било интересантније. Влада Галић узме неки ситниш да као прође и убаци, како би подстакао остале. То нам је било баш занимљиво, да сами зарадимо за једно сат-два свирке довољно за вечеру, за сваког по пицу и “кока-колу”, тако да је било баш забавно.

Сећам се да сам од куће понео 20 фунти (то је доказ колика је инфлација свуда у свету, па и тамо), и с тим новцем сам лепо живео. А и мало сам додао овим свирањем. Добро, другачије смо тад живели него данас, трошкови су били само да се оде возом до Лондона и назад, да се поједе пица и попије “кока-кола”. Сећам се да сам за 20 фунти имао за све то сваки дан и плус сам купио фармерке, које су биле рецимо шест-седам фунти, и један сако, који је био рецимо пет; значи сако, фармерке и боравак у Лондону месец дана коштали су ме 20 фунти.

И онда смо схватили једног дана да је тај подземни пролаз у Кројдону (који је био радничко предграђе), ипак једно недовољно атрактивно место за нас ако хоћемо да направимо „бизнис”. Отишли смо до Пиццадиллџ станице подземне железнице и нашли неки добар ћошак у пролазу, на путу ка возовима, и ту смо почели да свирамо, али после нека три минута већ је стигао полицајац, питао нас да л’ смо чланови Синдиката уличних музичара, што ми, наравно, нисмо били.

То су прве свирке које су претходиле “Идолима”. Влада и ја смо после тога имали још пуно сличних анегдота јер смо много путовали после трећег и четвртог разреда. После трећег, сећам се, имали смо интеррејл месечну карту, па смо путовали по Европи. Где нисмо стигли возом, ишли смо аутостопом. Није било виза за југословенски пасош, динар смо могли да мењамо у свим земљама. Имали смо шеснаест година, а родитељи су нас лако пустили да путујемо месец дана по Европи, свет је био много, много сигурнији него данас. Носили смо један руксак и једну гитару. Следеће године смо поново ишли другачијим итинерером, у сваком случају доста смо путовали, обишли смо петнаестак европских земаља и сваки пут бисмо носили гитару и стално бисмо нешто свирали и певали.

Одбрана

Неке песме смо направили много раније. На пример песма „Где си сад Цица-мацо” јесте прва песма коју су “Идоли” одсвирали. Али велика већина песама настала је за ту прилику.

“Одбрана” је један необичан експеримент с ритуалном димензијом, која је прекрила целу причу. Желели смо да та плоча буде негде између неба и земље, онако како су то и наши животи. Зато су многе песме уроњене у неки облик спиритуалности, а неке наизглед обичне, једноставне. Многи људи су говорили да их је та плоча ментално ослободила да размишљају другачије и да преиспитају границе слободе у то време када је музика, па чак и рок музика, била доста утилитарна и сведена на неколико клишеа.

Ми смо покушали да отворимо много више тема, што и јесте била идеја новог таласа, нека врста слободе да можете да будете своји. Ја сам волео да пишем песме, а Влада није. Он је волео да напише три-четири стиха и онда се то врти укруг, тако да имамо пуно песама које су настале као неки пачворк, мало Влада, мало ја, мало Крле. „Кенозоик” је мој текст, а музика је заједничка. Има ту разних асоцијација, појављује се и светосавска блага рука и пубес луџ, те две идеје стоје једна наспрам друге.

О стиху “Он би волео бити та девојка”

Песма „Моја си” настала је по мом тексту, а музику смо заједно радили. Ова песма има више гласова, то је комбинација трансродног, одрастања (bildung), оностраног и политичког. То је песма о јунаку тј. архетипу хероја са неког митског Балкана, онако како то видите у 22. години. Стих “Он би волео бити та девојка” не значи да би он желео да промени пол, мало је, мислим, компликованије. Можда он тежи оном платоновском изједначавању полова. Стих “За месец мандолине умиру” значи хиљаду година поезије која нам претходи, стих “Мајке и очеви се смењују” јесте дуго трајање свих нас, наслеђе врсте које постоји у сваком човеку. Што се тиче стиха “на хијацинт му кожа подсећа”, многи су мислили да се он односи на Тита. То је једна античка размена мишљења трагичког и комичног. Када би неко хтео да дешифрује ову плочу, могао би да посматра песму „Моја си” као централну, из које излазе све остале теме других песама са плоче.

На пример „Сенке су другачије”. То је песма о рађању, онако како се то у младости дешава стално, јер је свака година ново откриће, ново отварање према свету. Стих “Нек ме ова чаша мимоиђе” има везе с оним што је Христос рекао у предвечерје распећа. Ако је песма „Моја си” нека врста античког хора овог албума, онда је природно да из ње проистичу песме које симболизују рађање, одрастање, старост.

Будућност у песми “Играле се делије”

На пример ја највише волим песму „Немо”. Она говори о одрастању, то је страх човека који постаје неко други. Суштински, то је страх који имате у младости, страх да ћете се у будућности удаљити од онога због чега сте овде, дакле не страх само од губитка идентитета, већ од губитка наде. Када кажем одрастање, мислим на тај моменат када имаш двадесет година и прелазиш из адолесцентског периода у један други и губиш оно што мислиш да је твоје, постајеш некако обичан, постајеш као сви други. „Немо” заправо говори о „уобичавању”.

„Русија” је класичан пример онога што је обележје ове плоче, многобројних посвета у тексту, у Бакићевој улици је Крле становао, ја сам читао књигу Александра Фадејева и убацио причу са Востоком. Влада је често у својим песмама имао слику жене која је јача од њега, то се и касније јавља у његовим текстовима.

Постоји и низ мало другачијих песама као што су „Играле се делије” и наша прва песма „Где си сад Цица-мацо”. Имали смо један добар страх: када бисмо осетили да смо отишли негде предалеко, морали смо да направимо неку овакву сличицу, која је као карта Луде у тароту, то је ова песма „Где си сад Цица-мацо”. У песми „Играле се делије” видели смо будућност: повезаност игранки у месним заједницама и великог кола лудила које је касније обузело целу земљу.

У Владиним песмама тема је увек једноставност љубави наспрам хаоса света, у мојим су стално присутни неки одласци - “Воли ме нежно док сам још ту”, као у „Одбрани”. Телесна љубав је бољи одговор од неких светлосних симбола.

Крлетова песма „Главна птица” је исто јако интересантна, за њу је он писао и текст и музику. Мени је то много личило на “The Beatles” - McCarteny, Леннон, Harrison. Они су имали те ауторске, креативне комбинације у песмама.

Песма „Хајде, сањај ме, сањај” класична је песма тог типа. Текст и мелодија строфа су моји, инспирисани неким песмама Брајана Ина. Рефрен је Владин и баш су се одлично уклопили.

Последњи дани

Концерт у Љубљани је био отприлике у априлу осамдесет и четврте. Код нас се створила нека стална напетост. Могуће да нас је мало и “Чоколада” изместила у једну другачију позицију, морали смо да будемо више извођачи, а мислим да заправо никоме то није много одговарало. Ми смо увек желели да будемо аутори, свега па и сценског наступа.

Били смо можда само клинци, нисмо имали ни озбиљног менаџера, тако да нико није могао да руководи нама, све је било препуштено неким унутрашњим силама које у тим годинама не умете добро да водите. На крају је Влада отишао предалеко у правцу да буде вођа, постао је анксиозан, дешавале су се неке ствари које нису биле океј. Ја сам се доста бавио филмом, нешто ме је ту више интересовало, Крле је опет ишао на неку своју страну.

Свађа у Љубљани

На том концерту у Љубљани смо се посвађали и после тога смо решили да не можемо више с Владом. Идеја је била да направимо бенд без њега јер је између свих нас и њега била јако компликована ситуација. Створио се неки унутрашњи немир. У сваком случају, нисмо одржали више малтене ниједну пробу и та ствар са “Идолима” је сама од себе престала да постоји.

Ја лично сматрам да је добро за нас што смо престали да постојимо јер мислим да не бисмо више могли да изгурамо исти квалитет и иновативност до краја. Неке ствари су се промениле и свакако бисмо били другачији. Остали смо с том најбољом плочом, како људи виде “Одбрану”, остали смо познат бенд, а трајали смо око четири године, можда мало више.

Када одемо са ове планете, остаће упамћено као нешто лепо то да смо били чланови “Идола”, то ће бити једна тачка која ће дефинисати наше постојање на земљи.

Рекли су у књизи:

„Ја сам доносио дувку, не кријем, шифра за дување била је “Петровић”. У неким интервјуима Влада је објашњавао да је с нама и друг Петровић, да радимо заједнички”

Миле - Пиле Милетић, сниматељ “Одбране”

“Култура наших очева није била наша урбана култура; очеви су имали своју епику и хероику, своју „естетику”, своје кумире и „идоле”, своју псеудорелигију.”

Михајло Пантић

“Шапер нешто дува у мелодику, Крле је као нешто ударао по гитари - нема љутиш - ту појма нису имали.”

Божидар Јовановић

“Радовао сам се њиховој каријери јер су најљепше те каријере које су неочекиване, зато смо и волели тај нови талас, што су се њиме бавили аматери.”

Горан Бреговић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана