Пропаст НДХ: Анте Павелић је згрозио чак и нацисте

Окорјели стаљнисти и данас без околишања тврде да је Русија под Стаљином – једним од најкрвавијих диктатора у историји, којем на душу иде смрт десетина милиона људи - од 1922. до 1941. за више од четрдесет пута повећала производњу машина.

Стаљин је руског сељака, кажу његови поштоваоци, који је дотад орао воловима, поставио на трактор и тако, варварским методама извлачећи Русију из варварства, омогућио отпор Хитлеру.

Десни екстремисти у Њемачкој често се хвале како је њихов Фирер – одговоран за најкрвавије злочине икад, међу којима планско истребљење Јевреја, холокауст - изградио мрежу аутопутева, савладао економску кризу, измислио Фолксваген Бубу.

Присталице Дучеа, чији су фашисти вршили терор од Етиопије до Пага, поносно говоре да је њихов Мусолини изградио "аутопут Сунца", велики број капиталних зграда у Риму, да у његово вријеме, и једино тада, италијански возови нису каснили...

Поглавареве присталице, међутим, који сваке године у вријеме божићног поста уз мису задушницу обиљежавају његову смрт, не могу да наброје ништа слично.

Иза Анте Павелића није остало ништа што би цивилизован свијет могао да призна као успјех. Остали су расни закони, концлогори, геноцид, терор, пљачка, продаја државне територије, извлачење великог дијела народа на Блајбург, савезништво с Хитлером: НДХ се не памти углавном по томе, него само по томе, па ипак култ поглавара, иако реалполитички маргиналан, није одумро.

Групе сљедбеника повремено му, на историјске датуме, исказују приврженост, поштовање и љубав. Једну једину позитивну посљедицу његове владавине – нехотично јачање народноослободилачке борбе – они му, међутим, из логичних разлога не признају.

Независна Држава Хрватска у основи је била израз поглаваревих политичких замисли. Оне су биле једноставне: физичка елиминација Срба, Јевреја, Рома, комуниста, па и лијевих хаесесоваца или некомуниста који су му пружали отпор.

"Или се поклони, или се уклони", говорио је Миле Будак. Била је то земља логора, пријеких судова. Вјешања по канделабрима. Биланс његовог режима описује наслов једне његове књиге: "Страхоте заблуда".

Већ у самом зачетку, Павелићев режим је кренуо с терором. У јулу 1941. усташе су стрељале десет комуниста из логора Керестинец. У знак одмазде због убиства полицијског агента Људевита Тиљка, Павелић је стрељао Божидара Аџију, Огњена Прицу, Отокара Кершованија, Звонимира Рихтмана и још шесторицу заробљеника.

"Они који мисле да ће у хрватској држави живјети, а јеврејском комунизму и Москви служити, морају да знају да ће им глава пасти", поручио је Павелић.

Али, Павелић је успоставио и систем масовних егзекуција у којима су страдали људи који с политиком нису имали никакве везе. Његовим ступањем на власт, ратна позорница у Хрватској – то де факто значи и Босни и Херцеговини – постаје поприште најкрвавијег рата који су ови простори икада видјели...

У страховито сложеним односима, гдје су у првом плану интереси Москве, Рима и Берлина, сукоб Загреба и Београда, комуниста и антикомуниста, поглаварева политика је множила мржњу. А Павелић је све до почетка рата био маргинални екстремиста, чија се популарност није могла поредити с Мачековом.

Десетог априла 1941. – на дан када је војсковођа Славко Кватерник преко радија прогласио Независну Државу Хрватску - Павелић се налазио у Пистоји, градићу у близини Фиренце. У опширном разговору, Бениту Мусолинију усмено је обећао велике дијелове Далмације, острва, залијеђе.

Задовољан разговором, Дуче је ослободио његове усташе, 300 момака интернираних на острву Липари. Транспортовао их је у Тоскану, обукао у униформе – нису све ни биле исте - и наредио повратак у Хрватску.

То је требало да буде његов лични тријумф. Једанаест година након одласка у емиграцију, требало је да се врати у земљу као ослободилац. Али, Павелић је стрепио. Њемачка је, наиме, увелико правила планове са својим фаворитом, др. Владком Мачеком.

Првак ХСС-а, којег је милионска маса присталица звала "Вођа", био је први кандидат за шефа Независне Државе Хрватске. Али, харизматични шеф ХСС-а истрајно је одбијао да прихвати тај задатак. Тачно је процјенио да ће Силе осовине изгубити рат. Није желио да се компромитује.

Павелић је знао да му је Мачек конкуренција. И дан касније, 11. априла, Павелић поново одлази у аудијенцију Мусолинију, који се жарко интересује за вјеродостојност његових обећања о уступању територије. Хрватска је дуго била предмет игара Сила осовине, Њемачке и Италије које су - иако савезнице - имале различите, па и супротстављене интересе.

Нијемци су на Балкану жељели да имају само мир како би могли да ратују у Русији. Италијани су, међутим, хтјели земљу. Хрватска је била између чекића и наковња.

Павелић је био као на иглама. У руци је имао оно за шта се цио живот борио - званично независну државу и власт у њој - али по застрашујуће високој, а како се оправдано бојао, можда и неиздрживој цијени. Хоће ли у Хрватској бити примљен као ослободилац или као издајник?

Било је: сад или никад. Мусолинија је, с друге стране, бринуло то што није добио писмену гаранцију да ће Италија добити жељене територије. Након дугог боравка у емиграцији, вођа усташа је пристао јер је то било остварење његовог сна...

"Народ који није кадар поднијети жртву", рекао је, "није кадар ни живјети!"

Анте Павелић је – многи то не знају – Босанац, а не Херцеговац. Рођен је 14. јула 1889. године у Брадини поред Коњица. Мјесто је одувијек било већински српско, али Павелићев отац, Личанин из Кривог Пута поред Сења, дошао је тамо да ради на изградњи пруге, па се породица доселила с њим.

То село, смјештено у Херцеговачко-неретванском кантону, углавном је разорено у посљедњем рату. Павелић је прва слова научио у мектебу, исламској вјерској школи, а грађанско образовање – гимназију и факултет – завршио је у Травнику, Карловцу и Сењу.

Факултет је завршио у Загребу. Већ 1918. године оженио се Маријом Ловринчевић, фамозном "Маром" која је наводно била јеврејског поријекла. Учланио се у десничарску Хрватску странку права, па је постао и заступник у београдској скупштини, гдје је присуствовао атентату на Стјепана Радића.

Павелић је под утицајем шестојануарске дикатуре политички клизио све десније да би, притиснут и геополитичким разлозима, склопио трајни савез с фашистима и нацистима, из чега није било излаза.

Павелићева НДХ донијела је расне законе, основала концентрационе логоре у које су смјештани Јевреји, Срби, Роми и Хрвати антикомунисти, а политика насиља згрозила је чак и поједине Нијемце, којима никаква радикализација – дакле, јачање комунистичког партизанског покрета – није одговарала, јер је слабила њихову ударну моћ у Русији, у мајци свих битака.

Долазећи 15. априла у Хрватску из правца Трста с око три стотине усташа смјештених у неколико камиона, Павелић је дошао најприје у Карловац а потом, под окриљем ноћи, у Загреб. Поглавар се, наиме, бојао за сигурност, али је хтио да спречи сазнање да је с њим из Италије дошло само пар стотина људи.

Релативно слаб, без масовне унутрашње подршке народа – који је подржавао Хрватску сељачку странку – одмах по инаугурацији послао је Мусолинију телеграм којим му гарантује остварење италијанских територијалних интереса с ове стране Јадрана.

То је значило уступање Истре, Ријеке, низа сјевернодалматинских острва, дијела Равних котара, Италији. Али, тако је учврстио своју власт. Након почетног одушевљења народа самосталношћу, врло брзо постаје јасна цијена коју је Павелић платио за њу.

Како наводи Јозо Томашевић, хрватски историчар који је већи дио живота провео у САД, "државна територија подијељена је демаркацијском линијом на италијанску и њемачку окупацијску зону, Италија је анектирала око пола Далмације као Хрватско приморје и његово залеђе, Хрватска је пристала да демилитаризује свој дио јадранске обале и већину својих суверених права уступила Италији".

С друге стране, Павелић је добио право над Босном и Херцеговином, али то се показало данајским даром. Павелић је, наиме, хтио етнички чисту хрватску државу. С босанским муслиманима проблем је "рјешио" тако што их је прогласио Хрватима исламске вјере, али у држави му је остало и више од два милиона Срба, 40.000 Јевреја и још више Рома.

Крајем априла, НДХ, по узору на Њемачку, усваја расне законе. У августу, Јасеновац прима прве логораше, а широм земље почињу покољи - највећи Павелићев злочин био је логор Јасеновац.

У логорима су завршавали и бројни Хрвати, не нужно комунисти. Књижевник Илија Јаковљевић, предратни ХСС-овац из Мостара, којем је Павелић нудио чак и улазак у Владу, заробљен је у Старој Градишки. Ево једне епизоде из логорског живота, објављене у његовој књизи "Концлогор на Сави".

"Ипак се у логору и радило. Било је самица и у кули. У једну од тих самица дошла је и жена с дететом и својом мајком, тихом бакицом. Установљено је да је покрштена Јеврејка. Побјеснео заповедник, побјеснели његови сарадници и његове сараднице. Свињарија! Задржала је поријекло. Заповједник, наравно, није кумовао јер се срећом за све правовремено сазнало. Дијете је за пар дана изнесено мртво, мајка је добила смртоносну ињекцију, бака је од ужаса полудјела. Смиловао јој се племенити Иљко и заклао је. Ко је заклао оца, такође заробљеника, нисам могао да установим. Отац је, истина, био "расно чист", Хрват римокатоличке вјероисповести, али познати комуниста..."

Павелићево насиље разбуктало је устанак и вишеструко ојачало партизански покрет, којем је такорећи на покретној траци испоручивао добровољце. Без Павелића и усташа отворено је питање колико би људи прешло у комунисте.

У Црној Гори партизанска насиља, на примјер, јачала су четнички покрет. Након капитулације Италије 1943., на подручја с којих се повукла Италија ушли су Нијемци, па је еуфорија спласнула. Постало је извјесно да ће се Хрватска наћи или на страни поражених или под комунистима.

Рушење Павелића и савез с Енглезима министри Младен Лорковић и Анте Вокић сматрали су малом цијеном за прелазак у табор побједника, али за пуч је било прекасно. Откривен је, а актери су убијени.

У мају 1945. Павелић је уочи доласка партизана побјегао из Загреба, повукаваши за собом велику колону људи, у којој су биле усташе, домобрани, цивили. Неколико десетина хиљада убијено је у Аустрији и Словенији. Била је то трагедија какву хрватски народ до тада није видио.

Свештеник Крунослав Драгановић био је главни човјек за евакуацију. Ватикан је на његову молбу затражио да се хрватским ратним заробљеницима и њиховим породицама омогући сигуран прелаз до новог одредишта у Аргентину с југа Италије.

Послао је аргентинском диктатору Хуану Перону писмо с потписом. Он је тражио седам хиљада виза за Хрвате. У писму Перону, Драгановић каже: "Нека вас Бог безброј пута благослови за овај предивни гест".

У Аргентини, Павелић је почео да ради као грађевински предузетник, али је наставио да се бави и политиком. Југославија је 1951. године од Перона захтјевала Павелићево изручење. Међутим, Перонова влада одговорила је да се особа с тим именом не налази на њеној територији.

Југославији су били потребни докази да се он ипак крије у Аргентини. Због тога су, наводно, склопили тајни пакт с Миланом Стојадиновићем. Стојадиновић је требало да ради против Павелића, а ако успије, југословенске власти ће побољшати материјалне услове његовој сестри у Београду, пустити из затвора његовог брата Драгомира Стојадиновића, осуђеног на 15 година робије, и омогућити му слободан одлазак из Југославије.

Стојадиновић га је пронашао, успјешно му се приближио, чак су 1954. Стојадиновић и Павелић постигли договор о мирном разлазу Срба и Хрвата, што је Павелића компромитовало код дијела усташке емиграције.

Организација атентата на њега потом је препуштена тајној полицији. Десетог априла 1957. године, цијела хрватска колонија је славила. Српски емигрант и четник Кривокапић је, као и обично, био обучен у цивилно одјело, док је Јововић на глави имао шешир и наочаре без стакла.

Павелић је био сумњичав и опрезан, посумњао је у свог првог пратитеља. Јововић је испалио пет метака у Павелићевом правцу. Два су погодила Павелића, један га је погодио у раме а други у ногу, након чега је одмах пао на земљу.

Послије пуцњаве, Јововић је побјегао у једном, Кривокапић у другом смјеру и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакцију аргентинских власти, које су одмах интервенисале. Преживјели Павелић касније је пребачен у Шпанију.

Прикупљајући грађу за роман о Павелићу, новинар и писац Перо Златар сазнао је да су, не знајући једна за другу, српска и хрватска УДБА одвојено припремале атентат на Павелића. Такође је и израелска тајна служба МОССАД планирала поглавареву ликвидацију.

На крају је у Павелића пет хитаца испалио четнички емигрант црногорског поријекла Благоје Јововић. Он је сам испланирао атентат и притом чак три пута промашио. Два метка погодила су мету. Павелић је преминуо послије две године од посљедица рањавања, рекао је Златар.

Његова унука Ивана Шеридан Пшеничник овако описује његову смрт:

"Атентат је изведен након мисе и прославе 10. априла 1957. Павелић се враћао кући кад је на њега пуцано. Знам да је било неког неразумијевања хоће ли га неко пратити, ко ће га штитити и остало. На њега је пуцано с леђа, кад је изашао из аутобуса. Кад га је погодио први метак, није успио да реагује. Колико знам, и Павелић је имао пиштољ, али није пуцао. Погођен је с пет или шест метака, али је упркос тешким повредама успио да дође кући. Један метак погодио га је близу срца, али он није био опасан јер је прошао кроз тијело. Најопасњи је био метак који га је погодио у кичму и који га је парализовао, а од тих повреда је и умро у Мадриду двије године касније.."

До данас није разјашњено ко га је убио. Према једнима, у питању је агент Удбе, према другима један црногорски четник. Павелић се у Аргентини дружио с Миланом Стојадиновићем, српским емигрантом, бившим предсједником југословенске владе.

Наводно су у били добри пријатељи, и слагали се у свему осим линије дуж које треба подјелити Босну. Касније се испоставило да је Стојадиновић био инструиран од југословенске Удбе, а у замјену, служба му је ослободила брата који је био у затвору.

Данас је мало оних који у Павелићевом наслијеђу виде нешто позитивно. Напротив.

"Због многих варварских дијела усташког режима, његов утицај на слику о Хрватима био је изузетно негативан", наводи Јозо Томашевић, чувени амерички историограф хрватског поријекла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.