Прњаворчани у Великом рату

Удружење ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца, чувајући од заборава сјећање на тај датум, прикупило је бројне архивске податке који свједоче о учешћу и доприносу Прњавора и његових становника у борби за ослобађања ове општине у Првом свјетском рату.

Професор историје Дарио Топић, који је и најзаслужнији за прикупљање архивске грађе, каже да постоји нешто документације о Прњавору у Првом свјетском рату.

Међу значајним личностима из тог периода је Цвјетко Поповић, родом из Прњавора, припадник организације “Млада Босна”, један од осуђених учесника атентата на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда.

Поповић је ухапшен у Земуну почетком јула 1914. године, након чега је депортован у Сарајево. На суђењу са осталим атентаторима 28. октобра 1914. године осуђен је на 13 година затвора.

Топић каже да је учешће Поповића у атентату било значајно јер је био један од најближих сарадника главних људи у организацији, на шта Прњаворчани могу бити поносни.

“Када је Сарајевски атентат изазвао такозвану јулску кризу, у Прњавору није било већих процеса, хапшења и прогона српског живља. Долази до забране рада српским друштвима, плијењена је њихова имовина, вјероватно се активност тадашњих власти сводила на вербална упозорења и опомене српском становништу, као и да су неки угледни Срби у Прњавору држани под присмотром, те почиње мобилизација Срба у аустроугарску војску”, прича Топић.

Према његовим ријечима, занимљиво је да већ 29. јула, само дан након објављивања рата Србији, у Прњавору постоји кривична пријава за вербално иступање против цара Фрање Јосифа и Аустроугарске против Стојка Гајића из Велике Илове. Гајић је био први човјек који је саслушан пред Жандармеријом у Прњавору.

“Од 29. јула до 21. новембра 1914. године у Прњавору имамо 15 кривичних пријава искључиво против Срба за вербалне иступе. Ти људи пред судом углавном говоре како не вјерују у Аустроугарску, не поштују цара, како ће Србија да побиједи и слично. Листајући те документе схватио сам колико су били храбри јер се у то вријеме за такве ријечи губила глава”, наводи Топић за Срну.

Са друге стране, у односу на јул, историјски извори показују да је август 1914. године у Прњавору био мјесец саслушања, притисака и судских процеса.

Већ 3. августа у Палачковцима забиљежен је претрес цркве и стана свештеника Јосифа Ракића, од којег аустроугарске власти изузимају одређене списе и писма, а неки људи ће се ускоро наћи у прњаворском затвору. Из септембра постоји списак талаца из Прњавора који су послати у Брод, а неки и у Арад.

Топић се током свог истраживања осврнуо и на учешће Срба у аустроугарској војсци, који су углавном припадали разним четама Друге аустроугарске пјешадијске бригаде, за шта је податке пронашао у иностраним архивама.

“Након мобилизације, обука је била у Бечу и Будимпешти, а са ових простора највише људи ишло је на обуку у Линц и нешто у Грац. Након обуке слати су на три фронта према Русији, Србији и Италији. Онима које су слали према Србији вјероватно је запријећено одмаздом у случају да се предају српској војсци, те је то можда и разлог зашто неки остају дуго у савезничком заробљеништву”, каже он.

Један од података из тог времена је и да је око 150 бораца са овог подручја, искључиво Срба, било заробљено и налазило се у логорима широм Европе. Овај број је већи и није коначан. Исто важи и за погинуле и умрле.

Према архивским подацима било је и 150 рањених, такође, на страни аустроугарске војске.

“Неки од примјера су да се Милован Поповић из Вијачана у новембру 1916. године налазио у заробљеништву у данашњем Узбекистану, Стојан Новарлић из Велике Илове током 1915. и 1916. био је у логору у Харкову. Теодор Малиновић из Велике Илове у марту 1916. налазио се у заробљеништву у данашњем Туркменистану, Светозар Василић из Смртића у марту 1916. био је у логору код Владивостока...”, прецизира Топић.

Срби који су се нашли у руском заробљеништву показивали су интересовање да се формирају добровољачке чете које би биле прикључене српској војсци, али им то није одмах дозвољено.

“Пресудан је био јануар 1916. године, када је у Одеси формиран српски добровољачки одред са циљем да се постепено пребаци у Грчку. На том путу су учествовали у борби код Добруџе у Бугарској, гдје је погинуо Радислав Топић из Хрваћана, и још неколико Прњаворчана”, каже Топић.

Према подацима Удружења, и у балканским ратовима учествовао је извјестан број људи са овог простора. Њихов број тек треба да буде утврђен.

За заслуге на Солунском фронту признања су добили многи Прњаворчани, између осталих - Мирко Биљановић из Прњавора и Стојан Милић из Дренове одликовани су Карађорђевом звијездом са мачевима, а Јевто Кузмановић из Вијачана носилац је Албанске споменице и Споменице рата за ослобођење и уједињење 1914-1918.

Марко Моравац из Мравице одликован је са три ордена - Карађорђевом звијездом са мачевима, златном медаљом за храброст и руским орденом Георгијевски крст четвртог реда. Постоји податак и да је за Моравца лична похвала војводе Степе Степановића прочитана пред цијелом Другом српском армијом Војске Краљевине Србије.

Током новембра 1918. године српска војска је ослободила највећи дио територије БиХ, а 21. новембра - на Аранђеловдан, ослобођен је Прњавор. Истог дана ослобођена је и Бањалука.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.