Ово је прича о Миланчићу Миљевићу, човјеку који је ослободио Бањалуку

Миланчић Миљевић рођен је 16. августа 1909. године у селу Јелашиновци, код Лушци Паланке, у близини Санског Моста. У родном селу Миланчић је завршио основну школу и бавио се земљорадњом све до почетка Другог свјетског рата. Тада се се са њим десила чудесна трансформација - из земљорадника у ратника.

"Низак, а широк као храст, тежак Миљевић Миланчић, превртао је од јутра до мркле ноћи јалову грмечку земљу на парцелама очева здања. Он је за њу био срастао, као што се стијење срасте, да га ни потреси не могу одвојити ни расцијепити.

Живио је тежак Миланчић у својој колиби у великој породици свог оца, дани су му промицали у напорном, ратарском раду, а ноћи у починку.

Ништа Миљевић Миланчић није тада желио, но само да љетина добро понесе и чинило му се да свијет умире тамо за живицом његове њиве. А у исто вријеме догађало се много чуда у свијету.

Миљевићу није било до њих. И он, да га не позваше у резерву, ништа не би јасно схватио ни разумио.

Али, неколико мјесеци у трулој војсци, која се и без рата распадала, у тежака Миљевића Миланчића засјекоше дубоке и снажне трагове, да их се ни до данас није осободио. Чинило му се, да лагано иде у пропаст, а какву, то није знао.

Најзад дође рат. И Миланчић одједанпут као да нестаде са својим старим изгледом и срцем; у њему се тих дана родило нешто ново и самом му непознато.

Бјежећи кући, гледао је како су родна љевчанска поља огољела, сретао је избезумљене људе и запаљене колибе, видио је тешко родило класје како се болно лелуља, а нема тежачке руке да га прихвати.

Срце сељана Миљевића стишће се од једа, као да ће препући. И ето, како се тада стисло и затворило, никад се више није могло разледити. Ишчезла је из њега љубав према земљи, а откуцавала с њим нека сулуда, јетка мржња.

Дошавши у село, огорчени Миљевић скупи људе и позва их да никоме живом не допусте ући у село. Ту под гудурама мрачног и дивљег Грмеча, неколико Паланчана, што их је предводио Миљевић, постадоше браник људи и планине…"

Овако у тексту објављеном 1951. године у Илустрованом Вјеснику новинар тог листа Златан Јукић описује Миљевића.

Миланчић се већ у љето 1941. године нашао у првим устаничким одредима. Био је један од водећих људи у организацији напада на усташке посаде и борбама за одбрану села од усташа.

Био је иницијатор партизанских акција на непријатељске посаде и комуникације, а посебно на железничкој прузи Приједор - Дрвар.

У свим акцијама истицао се својом храброшћу, чиме је веома брзо стекао углед и повјерење бораца, али и народа. Јануара 1942. године је био постављен за заменика команданта Првог батаљона Првог крајишког партизанског одреда.

Као командант Шесте крајишке ударне бригаде 22. априла 1945. умарширао је тријумфално у Бањалуку, ослободивши је од фашиста.

Његова бригада је позната и по томе што је једина од свих партизанских јединица успела да зароби неког њемачког команданта - носиоца Хитлеровог крста првог реда, племића Хаберлејна.

Миљевић је 22. априла 1944. организовао и прву фудбалску утакмицу, а основао је и први фудбалски клуб у бившој Југославији - Подгрмеч из Санског Моста.

Након ослобођења, наставио је војну каријеру у ЈНА. Налазио се на дужности команданта града Бањалука, начелника војног округа и другим дужностима. Године 1963. је пензионисан и преведен у резерву у чину генерал-мајора.

Након одласка у пензију, посветио се организовању борби бикова на Грмечкој кориди. Био је и страствени ловац и возио је москвича. Преминуо је 28. септембра 1983. године.

Миљевић је носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја, одликован је 20. децембра 1951. године.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.