Ортопедски завод Марија Звијезда (12): Од 1970. Заводу име Др Мирослав Зотовић

Завод је имао "карактер здравствене установе од посебног друштвеног интереса" и био "самостална и самоуправна радна организација". Пословао је на принципу дохотка. Заводом се управљало непосредно и посредно. Радници су Заводом непосредно управљали преко збора радних људи и путем референдума, а посредно преко Савјета Завода као органа управљања. Колективни извршни орган Завода био је Извршни одбор, којег је бирао Савјет Завода. Директор Завода био је "инокосни извршни орган и највиши руководилац Завода".

Завод је вршио комплексну рехабилитацију одраслих, комплексну рехабилитацију дјеце и омладине ометене у физичком развоју, обављао послове из области конзервативне и оперативне ортопедије, производио и аплицирао ортотичка и ортопедска помагала, бавио се научноистраживачким радом из области рехабилитације одраслих и дјеце, ортопедије, производње и апликације ортопедских помагала, вршио специјалистичку физијатријску и ортопедску службу, промет одређених врста трговачке робе инвалидним лицима, услуге трећим лицима, сарађивао и функционално се повезивао са другим рехабилитационим установама и радним организацијама.

Завод се и даље састојао од организационих јединица: Одјељења за рехабилитацију одраслих, Одјељења за рехабилитацију дјеце и омладине, Одјељења за ортопедију, Одјељења за техничку ортопедију и ортотику, Одјељења за научноистраживачки рад, Одјељења заједничких служби и Ресторана. Завод је 31. децембра 1970. имао 220 запослених, од којих четири специјалиста, пет са високом, 22 са вишом, 43 са средњом и 22 са непотпуном средњом школском спремом, 41 висококвалификованог, 23 квалификована, 17 полуквалификованих и 43 неквалификована радника. Завод је располагао са 110 болесничких постеља, док је број пацијената износио 820.

Нови статут од 26. децембра 1972. је у Завод унио одређене организационе промјене. У његовом саставу је било пет организационих јединица: Сектор ортопедске хирургије, техничке ортопедије и рехабилитације ампутираца, Сектор за рехабилитацију дјеце и омладине, основно образовање и професионалну рехабилитацију дјеце и омладине, Сектор за рехабилитацију одраслих мушкараца, Сектор за рехабилитацију хемиплегичара, параплегичара и жена и Сектор заједничких служби.

Завод је те 1972. радио пуном снагом. Имао је изврстан тим стручњака и располагао РТГ кабинетом, биохемијском лабораторијом, кабинетима за електродијагностику, клиничку психологију, логопедију и социјални рад. У склопу обиљежавања двадесетогодишњице рада у социјалистичкој Југославији, поново су почеле са радом Протетика и Ортопедска хирургија.

Према Статуту из јуна 1974, Завод је обављао дјелатност преко три организационе јединице: Службе за рехабилитацију са Одјељењем за пријем, дијагностику и специјалистичком амбулантом, Одјељењем за рехабилитацију дјеце и омладине, Одјељењем параплегичара и хемиплегичара, Одјељењем хирургије и ампутираца, Одјељењем за посттрауматска и реуматско-дегенеративна обољења, Одјељењем физио и радне терапије, Одјељењем клиничке психологије, дефектологије и социјалног рада; Службе ортотике и протетике са Одсјеком за пријем и обраду пацијената, Одсјеком за механику, Одсјеком за дрводељце, Одсјеком за пластику, Одсјеком за бандажу и Одсјеком за ортопедску обућу и Службе заједничких послова.

Завод је крајем 1974. имао 301 запосленог, од којих осам специјалиста, 15 са високом, 33 са вишом, 83 са средњом, 12 са нижом стручном спремом, 55 висококвалификованих, 38 квалификованих, 49 полуквалификованих и осам неквалификованих радника. Уз рад и ванредне студије, специјализацију и школовање, "један степен вишег образовања" стекло је 77 радника". Завод је располагао са 360 постеља, што је било на нивоу од прије земљотреса у октобру 1969, а кроз Завод је прошло 3.114 пацијената. Завод је посједовао 84 стана.

Завод је у то вријеме био специфична здравствена институција, с обзиром на чињеницу да су производња ортопедских помагала и медицинска рехабилитација двије функционално различите категорије. Обје службе имају заједничких циљева, али исто тако могу имати и пуну пословну самосталност. Завод је, с једне стране, имао републички и општејугословенски значај, а са друге "минимум економских услова за повећање капацитета и бржи развој". Оваква организација имала је "нужне негативне консеквенце на комплетно успјешно извршавање њихових хетерогених задатака и степен успјешности пословања". Сложеност финансијске проблематике била је условљена "уговарањем неекономских цијена са фондом здравственог осигурања", како за здравствени рехабилитациони третман тако и за производњу ортопедских помагала.

Мр Бојан СТОЈНИЋ, директор Архива Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.