Она је била најфаталнија жена свих времена

berislavkangrga.weebly.com
Она је била најфаталнија жена свих времена

Живот краљице Елеоноре је био пун пустоловина, скандала, оговарања и интрига. Путовала је. Била је супруга и мајка краљева. Имала је дуг живот који је био испуњен авантурама.

Описивали су је као "perpulchra", лат. више него лијепа. Фемме фатале- фатална жена. Елеонора од Аквитаније била је најмоћнија жена средњег вијека. Због свог утицаја и моћи што је било неприродно за једну средњовјековну жену представљена као као дијаболична односно демонска.


Била је центар скандалозних трачева и интрига на двору. Њеним ставовима, понашањем изазивала би праву буру.

Ураган Елеонора брисао је пред собом идиличну слику средњовјековне жене чија је дужност била да производи насљеднике и да буде покорна.

Ко је Елеонора од Аквитаније?

Она је била ћерка изобиља и краљевски драгуљ своје Аквитаније. Рођена је између 1122 и 1124. а преминула је 1. априла 1204. Доживјела је дубоку старост за вријеме у коме је живјела. Може се рећи да је живјела два просјечна средњовјековна живота ако се узме у обзир да је просјечна старост када су људи умирали око четрдесет година. Припадала је династији Рамнулфилд.

Њен отац је био Виљем Џ Свети (Willam X, енгл. 1099- 1137 ), а мајка јој се звала Енора од Шателроа (Aenor de Chatellerault, енгл. 1103- 1130). Послије очеве смрти насљедила је највећи и најбогатији посјед Европе- Аквитанију. Име је добила по својој мајци али да би се разликовала од своје мајке на латинском су је називали алиа Аенор, лат. или друга Енора па је тако настала Елеонора.

Елеонора је била изузетно интелигентна. С обзиром на вријеме у ком је живјела примила је свеобухватно образовање нетипично за женску особу тог доба. Осим кућних послова, ткања, предења знала је да пјева, игра, играла је и шах, свирала је на харфи и знала је латински језик. Богата, лијепа, мудра и паметна. Тако би се у неколико ријечи могла описати ова будућа краљица. Судбина је за ову жену одредила да буде двострука краљица и мајка краљева. Елеонора је била војвоткиња Аквитаније, краљица Француске, а потом и Енглеске. Али прије него што је почео њен незаустављив успон и сјај попут звијезде на тамном ноћном небу њен отац Виљем ју је ставио под заштиту француског краља Луја VI Дебелог (1108-1137 ). Саставио је тестамент по коме ће Аквитаније задржати своју независност све до оног тренутка када ће заједнички потомак њене ћерке и неког француског краља полагати право на Аквитанију и француски престо.

III - Крсташки поход и брачни бродолом

Елеонору је чекао предоређен живот за средњовјековну жену: брак, супруг, дјеца. Француски краљ је одлучио да ожени богату насљедницу, то би била двострука корист: Француска би тим браком добила најбогатији посед - Аквитанију, а француски краљ лијепу и паметну жену.

25. јула 1137. склопљен је брак између француског краља Луја VII Млађег и Елеоноре која је постала краљица Француске. Као свадбени поклон краљица је краљу поклонила прелијепу вазу опточену стаклом и златом. То је једини предмет за који историчари знају да је припадао краљици и који се доводи у везу са њом. Брачни пар је годинама био без дјеце. Млади краљ је био изузетно заљубљен у краљицу која је својим говорим, начином понашања изазивала приче у тајности о њеном лошем понашању. Краљица је кренула заједно са краљем на пут у Свету земљу и тако је постала учесница II крсташког похода ( 1145- 1149 ). Тада је почела њена авантура.

Краљевски брачни пар дочекао је краљичин ујак Рајмонд од Антиохије. Краљица је са собом повела и групу војника из Аквитаније. На тај начин она је исто учествовала као политичка личност у овом сукобу између хришћана и муслимана.

Убрзо су почела оговарања и сплетке. Светом земљом пронио се глас да краљица ужива у скандалозној инцестној љубавној вези са својим ујаком. Овакве приче никада нису доказане нити за њих постоје чврсти докази. Током те њене крсташке авантуре низали су се трачеви и оговарања један за другим. Према једној причи она је у пратњи са својим дворским дамама које је повела са собом на пут у Свету земљу знале да имитирају Амазонке и да голих груди јашу коње. Наводно, она и њена свита играли су игру "Ходочасник". Један од њих глумио би свеца који би затим био затворен у сандук док би остали учесници имали задатак да га засмију својим молитвама и опсценим гестовима.

Луј VII је планирао да прије војних акција оде да се помоли на Христовом гробу у Јерусалиму док је краљица сматрала да треба да се одмах изврши напад на град Алепо. Краљица је одбила да са краљем пође на пут у Јерусалим већ је жељела да остане са ујаком у Антиохији. То је вјероватно изазвало бијес код краља који је на силу краљицу натерао на брод да би се заједно упутили у Јерусалим.

II крсташки рат је касније обиљежен међусобним сукобима и размирицама. Придошли крсташи нису никако могли да разумију живот у раскоши и суживот са муслиманима својих земљака који су прије пола вијека населили Свету земљу током I крсташког рата. Све вође II крсташког рата напустили су Свету земљу, а да никакву корист нису учинили крсташким државама на том подручију.

На пут су кренули и краљица и краљ. Краљица је током посете Светој земљи родила краљу после осам година брака прво дете - ћерку. Њихов повратак кући претвориће се у судбоносни.

Краљ и краљица су се враћали свако у свом броду. Међутим олујно невреме је наускало краљичин брод на обалу северне Африке и њих двоје нису знали једно за друго пуна два месеца док се нису коначно срели у Риму. Краљица је у Риму од тадашњег папе Евгенија III тражила да се њен брак поништи.

Међутим, краљ и папа се нису сложили. Штавише папа је инсистирао на помирењу које је уродило плодом - краљ и краљица су добили друго дијете 1150. али и овај пут то је била друга ћерка.

Петнаест година брака и двије ћерке то је био резултат њиховог брака. Краљ се плашио да неће добити мушког насљеника. Са краљицом више није имао никакав заједнички језик, а њени барони постали су му опозиција. Испуњена је краљичина жеља. Двије године послије рођења њихове друге ћерке Алисе, уз обострани пристанак и папину дозволу брак је поништен. Поништен је уз образложење јер су њих двоје блиски рођаци у четвртом колену. Њихов заједнички предак био је француски краљ Роберт II. Пошто је брак поништен Елеонора која је изгубила краљевску круну, а не слутећи да ће добити нову кренула је у своју домовину Аквитанију.

На путу за Аквитанију киднаповао је Џефри VI жељан наследства Аквитаније. Џефри је у овој улози у Елеонорином животу одиграо само споредну улогу. Да би избјегла брак са Џефријем она је направила нешто скандалозно, нешто што и жене садашњег времена не чине; добро, ретко која чини. Послала је поруку Џефријевом брату да дође одмах да је ослободи и ожени.

Дакле она је запросила Хенрија, ни мање- ни више него будућег енглеског краља. За Елеонору се везује још једна скандалозна прича. Наводно је била у љубавној вези са Џефријевим и Хенријевим оцем који је Хенрија наговорио да је ожени.

Девет недјеља пошто је њен брак поништен са француским краљем Лујем VII она је склопила брак са Хенријем 18. маја 1152. Зар то не личи као на распусни и раскалашни живот холивудских звијезда који тек што су се развели већ ступили у нови брак?

Осим што је краљица била једанаест година старија од Хенрија који је имао 19, а она 30 када су се заклели пред Богом на вјерност. Није им сметала чињеница што су били у још ближој родбинској вези него што су били она и Луј VII што је наведено као узрок поништења брака. Свакако, онда као и данас све се може уколико си богат, моћан и утицајан.

Брак са Хенријем био је експлозиван. Брзо му се увукла под кожу. Међутим, љубав између младог и нескусног Хенрија и зреле, паметне и лијепе Елеоноре замјенило је право ратно бојиште.

Двије године послије, Хенри и Елеонора су крунисани за краља и краљицу Енглеске. Једну круну заменила је другом. У њиховом браку рођено је пет синова и три ћерке. Међутим, почетком седамдесетих година XII вијека њихо брак је запао у кризу што се завршило стављењем краљице у кућни притвор у ком је била све до краљеве смрти 1189. године.

Постоји још једна прича везана за краљицу Елеонору. Краљ је био изузетно привржен, могло би се рећи заљубљен у своју љубавницу Розамунд Клифорд која је наводно отрована или убијена по краљичином налогу. Брак је запао у кризу од 1168. када је краљица са синовима прешла да живи у Аквитанији. Наредних пет година њен двор је постао мјесто на коме су се окупљали пјесници, умјетници, трубадури на коме се развијала "куртоазна дворска љубав" на којем је гајен култ платонске љубави према жени.

Послије учешћа у побуни коју је предводила заједно са својим синовима стављена је у кућни притвор 1173. Враћана је у живот односно пуштана на слободу да изађе у јавност у посебним приликама, напримјер у вријеме дочека Божица.

Коначно је послије Хенријеве смрти 1189. пуштена из притвора. Када је на престо дошао њен син, љубимац, Ричард Лавље срце владала је заједно са њим као регент у његовом одсуству док је он био у крсташком рату.

Учествовала је иако је била већ у позним годинама у ослобађању њеног сина Ричарда ког је отео аустријски војвода Леоплод V и који га је предао римско-њемачком цару Хајнриху VI. Цар је тражио откуп од 100 000 марака што је у оно вријеме била огромна сума. Краљица је водила живу дипломатску преписку критикујући папу Целестина III у писму.

Писала је:"Да ли је твоја моћ додијељена од Бога или човјека?"

Врло храбро изнијет став за једну жену која осим што је била краљица била је и мајка која је патила за сином који је неправедно утамничен.

Тек 1194. Ричард је ослобођен и коначно се срео са мајком у Мајнцу. Пет година касније, Ричард је умро и тада је на престо дошао њен најмлађи син Џон, познао као Џон Без земље. То вријеме је обиљежено и ратом између ње и краља Џона на једној страин и њеног унука, Артураод Британије.

Живот краљице Елеоноре је био пун пустоловина, скандала, оговарања и интрига. Путовала је. Била је супруга и мајка краљева. Имала је дуг живот који је био испуњен авантурама. Од осморо дјеце које је подарила краљу Хенрију II и двоје које је имала са Лујем VII, од њих десет укупно, само њих двоје ју је надживјело. Сахрањена је поред свог супруга, краља Хенрија II. Њена надгорна плоча окићена је њеном статуом како лежи поред супруга док у руци држи и чита Библију.

Краљица је дала да се тијело њеног супруга када је преминуо сахрани на њеној земљи у Француској. Хенри II је био њен партнер, супруг, љубавник, тамничар. Он је њу притворио привремено али она га је сахранивши на њеној земљи заробила заувијек.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана