Нијемци полудјели за Титом, кул вођом партизана

Прије неколико дана њемачка радио-станица „Дојчфанк“ посветила јој је прилог, а од маја готово да није било иоле утицајног њемачког листа који није говорио о овој књизи; од „Тагесшпигла“ до „Франкфуртер алгемејна цајтунга“.

Једну Титову фотографију из партизана 1942. „Велт“ је чланак о овој књизи илустровао фотографијом с потписом: "Кул вођа партизана".

„Тагесшпигл“ је отишао корак даље успоредивши Тита с првим градоначелником Западног Берлина, социјалистом Ернстом Ројтером, бившим комунистом који је, уочи нагле смрти 1953, такође пао у немилост Јосифа Висарионовича Стаљина због прозападног заокрета, иако је и он, као и Броз, у неком тренутку био близак Стаљину.

„Велт“ у свом чланку, на основу Пирјевчеве књиге, одговара на питање из наслова "Како то да је један диктатор био тако омиљен?"

Пирјевец је књигу написао као круну 30-годишњих историјских истраживања. Њемачки медији су је описали као "живи портрет фасцинантне и често контрадикторне личности једног од најзначајнијих свјетских државника 20. вијека". Иако је и његова породица одмах након Другог свјетског рата бјежала из Словеније на слободну територију Трста, Пирјевец је Тита описао као човјека "који је из разједињене комунистичке партије у Краљевини Југославији успио да изгради партизанску војску којом је поразио Хитлерове и Мусолинијеве трупе".

Описао га је као ослободиоца Југославије и оснивача Покрета несврстаних, истовремено као некога ко је Стаљину рекао "историјско не", али и као диктатора који је немилосрдно прогонио своје противнике, да би на крају, не оставивши након своје смрти насљедника, оставио својеврсни политички вакуум који је довео до бруталног распада земље коју је водио.

Књига је препуна анегдота које су у државама на простору бивше Југославије више или мање познате, али су њемачкој публици, судећи према чланцима о књизи, сасвим нове и фасцинантне. Рецимо, да су након Стаљинове смрти на ноћном радном столу совјетског вође пронашли Титово писмо: "Престани да шаљеш на мене све те атентаторе. До сада смо их ухватили већ пет, једног с бомбом, једног с оружјем. Ако с тим не престанеш, бићу присиљен да ти пошаљем у Москву једног свог, а другог нећу морати да шаљем“.

Пирјевец чак оставља отвореним да је Стаљин претрпио мождани удар након те поруке. Он описује и колико је Јосип Броз током рата водио рачуна о Стаљиновом мишљењу. Рецимо, кад су у партизанима 1943. расправљали да ли ће му додјелити чин маршала, који се до тада користио само у Црвеној армији, Тито је питао: "Да то није превише? Шта ће на то рећи Руси?"

Пирјевец наводи и Титова ратна понижења, као када је, бјежећи из обруча у Бици на Сутјесци, иза себе оставио униформу, коју су потом Нијемци јавно изложили као ратни трофеј. Описује, међутим и како је након операција "Шварц", "Вајс" и "Роселспрунг", које историја памти и као битке на Сутјесци и Неретви, односно Десант на Дрвар, Хитлер имао један од најгорих напада бијеса јер су Тито и Врховни штаб још једном успили да побјегну из његовог обруча.

Пирјевец је навео и да се Хајнрих Химлер, Хитлеров шеф програма истребљења Јевреја у концентрационим логорима, Титу у неком тренутку дивио као "човјеку снажног карактера".

"Он је заиста заслужио своју титулу маршала. Волио бих кад бисмо у Њемачкој имали десетак таквих као што је он", записао је Химлер.

Пирјевец је цитирао Едварда Кардеља како је он објаснио прогоне политичких неистомишљеника у Југославији: "Ако то не учинимо, Стаљин ће претворити Југославију у један ужасни концентрациони логор." Историчар је поменуо да се Титовом терору, конкретно прогонима усташа и четника, као и њихових симпатизера, али и оних које је Титов режим сматрао сумњивим по том питању, Стаљин дивио.

Књига број непослушних "стаљиниста" који су прошли кроз мучилишта Голог отока, процјењује на 15.000. Временом је Тито, пише Пирјевец, значајно ублажио своје методе, тако да су Стеван Дедијер, Милован Ђилас и Александар Ранковић, након смјене, смјели чак да путују на Запад.

Пирјевец читатеље води даље кроз омекшавање режима и вербалног деликта, увођење самоуправног социјализма, отварање према Западу, сусрете с Вилијем Брантом, Џоном Кенедијем, Ричардом Никсоном, британском краљицом Елизабетом II која је рекла: "Ако је он механичар, ја онда нисам британска краљица."

Пирјевец пише да је Тито био слаб на згодне жене, да је имао изузетан апетит за фина јела и пића, уопште да је живио као хедониста.

Навео је да Тито Нобелову награду за мир није добио само зато што су га минирали Совјети и, коначно, да насљедника није имао јер је Едвард Кардељ, који је требало да буде тај, умро годину дана прије Тита. "Диктатори никад не успију да оставе насљедника", закључио је Пирјевец.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.