Кратко прашко прољеће
Трупе држава Варшавског пакта - изузев Румуније - окупирале су Чехословачку послије преласка границе те земље пред поноћ 20. августа. Око 200.000 војника заузело је све важне тачке у земљи, угушивши "прашко прољеће". Био је то покушај реформи у оквиру социјалистичког система који је предводио лидер чехословачке Комунистичке партије Александар Дубчек.
Тада се појавио и принцип "ограниченог суверенитета" источноевропских комунистичких земаља.
"Прашко прољеће" било је раздобље политичке либерализације у Чехословачкој које је почело 5. јануара 1968, а трајало до 21. августа исте године када су чланице Варшавског пакта окупирале ову земљу.
Од средине шездесетих Чеси и Словаци су почели да показују све већу одбојност према постојећем режиму. Ове промјене су се испољавале у расположењу реформистичких елемената унутар саме Комунистичке партије који су успјели да изаберу Александра Дубчека за лидера странке. Дубчекове реформе политичких процеса, које је он називао "социјализмом с људским лицем" нису представљале потпуно одбацивање старог режима, као што је то био случај у Мађарској 1956. Дубчекове промјене имале су широку подршку друштва, укључујући и радничку класу.
Међутим, совјетске вође су ове реформе проматрале као пријетњу њиховој хегемонији над земљама Источног блока и сматрале их угрожавањем безбједности самог Совјетског Савеза. Чехословачка се налазила у средини одбрамбене линије Варшавског пакта и њен могући прелазак на страну непријатеља био је неприхватљив у вријеме хладног рата.
С друге стране, значајна мањина у владајућој странци, нарочито на вишим управљачким нивоима, опирала се попуштању чврсте руке и активно је ковала завјеру са вођством Совјетског Савеза да би збацили реформисте. Ова група је са страхом гледала како су позиви на вишестраначке изборе и друге реформе одјекивали широм земље.
Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као Брежњевљева доктрина, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву, који ју је први јавно обзнанио, иако је коришћена још од Стаљинових времена. Ова доктрина остала је на снази све док није замијењена Синатрином доктрином у вријеме Михаила Горбачова у осамдесетим годинама.
Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промјене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали, почињу да припремају војну алтернативу.
Демократске земље су само вербално осудиле инвазију - реалност нуклеарног сукоба у вријеме хладног рата значила је да западне земље нису у позицији да изазову совјетску војну силу у источној Европи.
Занимљиво је да је лидер Комунистичке партије Румуније Николае Чаушеску, оштар противник совјетског утицаја који се сврстао на Дубчекову страну, одржао јавни говор у Букурешту на сам дан инвазије, осуђујући совјетску политику оштрим ријечима. Пошто се Румунија накратко нашла на истој страни барикаде са Титовом Југославијом, ова алијанса је била често принудна (Чаушеску је већ почео да показује противљење "социјализму с људским ликом").
То је, међутим, учврстило независан румунски глас у каснијим годинама, нарочито због тога што је Чаушеску охрабривао Румуне да узму оружје у руке у случају сличне агресије на њихову земљу. Све то наишло је на одушевљени одговор, а много људи, међу којима и комунисти, исказали су спремност за укључење у Патриотску гарду.
Упад у Чехословачку изазвао је талас емиграције (процјењује се да је одмах емигрирало 70.000 људи, а укупно 300.000 становника, највише висококвалификованих људи). Западне земље дозволиле су овим људима да остану без икаквих потешкоћа.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
