Грађанин почасни града Бањалуке

Тада од градског званичника сазнадосмо да су "сви почасни грађани признања добили због својих дјела и рада, која су била од општег значаја у свим областима стваралаштва за Бањалуку". На кога год да се односи, ова је оцјена или претјерана или погрешно интерпретирана. Наравно, могуће је и да је аутор овог текста у тој мјери неук да "општи значај у свим областима стваралаштва" не може да разазна.

Ако је и од званичника, претјерано је! Да је у праву, Бањалука би, уз толике добитнике, требало да много боље "стоји". Није тачно ни да је звучну титулу Бањалука установила 2000. године. Ако је ово звање једно од обиљежја које град чине градом, онда Бањалука има завидну историју.

Тек што је генерал и барон Јосип Филиповић, својевремено десна рука бана Јелачића, са берлинским мандатом и под изговором рјешавања "Источног питања", заузео Босну на "incertus dies" (неодређено вријеме) и завалио се у удобну гувернерску фотељу, у Босну почеше да навиру колоне повјереника и чиновника хрватског, чешког, њемачког, словеначког, мађарског и пољског поријекла.

Све редом красили су их католичка вјероисповијест, те безгранична оданост и беспоговорна покорност Аустроугарској. За кратко вријеме у Босну се слило неких 200.000 чиновника - "кофераша", које је Кочић у "Суданији" назвао "строгим и бездушним".

Један од њих, Милутин пл. Кукуљевић Сакцински стигао је из Бјеловара у Бањалуку 1883, као трећи по реду окружни предстојник, а први је носилац титуле почасног грађанина. И његов насљедник, Едуард Ритер пл. Хоровиц (1886-91), прије тога владин савјетник, а потом министар, такође понесе звање почасног Бањалучанина.

Обојица лауреата су дјеловали у вријеме Калајевог деспотизма и немилосрдног провођења националног босанског рецепта, чије посљедице и данас осјећамо. То је вријеме које ће ускоро усталасати покрети за борбу Срба и муслимана за црквено-школску односно вакуфско-меарифску аутономију.

То је и вријеме кад је с Ватиканом постигнут договор о организацији Католичке цркве, након чега су масовно подизани католички храмови, па и стара бањалучка катедрала (1885-87). Можда је Кукуљевићу у заслугу приписан и дочек царевића Рудолфа (1886).

Како је дошло до додјеле поменутих почасти, данас можемо само да слутимо. Зато није на одмет знати како су дјеловала градска вијећа. Умјесто најављене "подјеле шире аутономије градским општинама", Калај је урадио супротно. Земаљска влада је постављала начелнике и подначелнике и половину градских вијећника, док су народ и чиновници "слободним гласањем", на цедуљицама, бирали другу половину.

Цедуљице су пребројавале управне власти. Све приједлоге виших власти, записнички их констатујући, беспоговорно су аминовале ниже власти. Државне власти су без ограничења могле да управљају општинским добрима. Кад се томе дода да је и правосуђе у свему било подређено управним властима, прилично је јасно да Калајева најављена аутономија бјеше најцрњи сурогат демократије.

"Вароши Мостар и Бањалука упутиле су предсједнику Уставотворне скупштине др Ивану Рибару депеше којима га извјештавају, истичући његов неуморан рад на доношењу устава, да је изабран за почасног грађанина Мостара и Бањалуке" (2.7.1921). Истог дана, 26. јуна 1921. за почасног грађанина Бањалуке проглашен је и Никола Пашић.

Морам признати да не разумијем мотиве Градског вијећа за овакву одлуку. Приличније би било да је признање додијељено колективно бањалучком Народном вијећу или бар његовим истакнутијим члановима (Николи Костићу, проти Душану Кецмановићу, Хуснији Ђумрукчићу, Хамдији Афгану, Славку Пиштељићу, Осману Нури Хаџићу...).

(Наставиће се...)

Зоран С. Мачкић, архивски савјетник у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.